Art Box portal //
Danas je više nego jasno da je obrazovanje u Srbiji urgentna tema; odnos prema univerzitetima, školama, čitanju i knjigama… U tom nizu stoje i biblioteke o kojima danas pišemo — javne institucije koje bi morale da budu otvoreni prostori znanja, susreta i razmene, a ne svedene na pult, članarinu i pravilnik.
Dok se kod nas u biblioteke odlazi da bi se pozajmile knjige, u mnogim evropskim gradovima one su odavno mnogo više od mesta koje posećuju samo oni koji vole da čitaju. Kod nas biblioteke i dalje rade po rigidnim pravilima: zahtevaju članarinu, jasno određuju ko je „poželjan“ korisnik i sl, dok u mnogim razvijenim zemljama one funkcionišu kao otvoreni javni prostori — za rad, druženje, susrete, odmor pa i — privremeno utočište.
U savremenim evropskim i svetskim gradovima javne biblioteke odavno više nisu samo tiha mesta za čitanje i pozajmljivanje knjiga. One su fleksibilni javni prostori koji odgovaraju na društvene promene: digitalizaciju rada, rast mobilnosti, socijalne nejednakosti, migracije…
Gradske biblioteke u Parizu, Oslu, Helsinkiju…, alternativa su skupim kovorking prostorima, radno mesto za frilensere, studente i digitalne nomade, ali i utočište za beskućnike i socijalno ugrožene ljude, prostor koji mogu koristiti i turisti, mesto gde se može boraviti satima, bez novca i pritiska.
U takvim bibliotekama susreću se svetovi koji retko komuniciraju – stariji korisnici koji listaju dnevnu štampu, mladi koji žele da uče, kao i ljudi s margine kojima treba privremeno sklonište.
Biblioteke nisu samo „mesta za čitanje“, već i „mesta za preživljavanje“ u društvenom sistemu, što u potpunosti menja njihov karakter budući da u njih, pored onih koji ih koriste za rad, dolaze i beskućnici, migranti, ljudi bez dokumenata ili stalne adrese.
Prisustvo beskućnika u bibliotekama na Zapadu nije novost ni retkost; neki su tu zbog besplatnog interneta, dok drugi traže zaklon od vrućine ili hladnoće na ulici. Za neke su one jedino mesto gde mogu oprati ruke, ugrejati se, odmoriti, pa čak i zaspati.
Zato je jedna od ključnih razlika između prakse u svetu i one u Srbiji odnos prema najranjivijim grupama. Umesto isključivanja, razvijaju se modeli inkluzije i saradnje sa socijalnim službama, psiholozima i nevladinim organizacijama.
Biblioteke u mnogim zemljama pokušavaju da odgovore na izazove vremena zapošljavajući socijalne radnike, uvodeći obuke za zaposlene kako bi znali da reaguju u situacijama koje nisu isključivo „bibliotečke“, posebne programe za pomoć marginalizovanim i ranjivim grupama.
Kod nas, s druge strane, biblioteke su često prostori kontrole: lična karta, adresa prebivališta, članarina i stroga pravila ponašanja postaju filteri koji automatski isključuju veliki broj ljudi. Ideja biblioteke kao socijalnog prostora gotovo da ne postoji, a bibliotekari su prepušteni sami sebi, bez institucionalne podrške i jasne strategije.
Način na koji društvo zamišlja javnu biblioteku mnogo govori o njegovim vrednostima. Tamo gde se biblioteka shvata kao zajedničko dobro, ona postaje mesto susreta različitih svetova. Tamo gde se posmatra kao administrativna institucija, ona ostaje zatvorena, marginalna i sve manje relevantna.
Biblioteke imaju potencijal da postanu ključni prostori urbane solidarnosti. Pitanje je samo da li smo spremni da ih prestanemo posmatrati kao skladišta knjiga i počnemo da u njima vidimo ono što mogu biti.
Jasno je da inkluzija u bibliotekama nije jednostavna. Postoje pravila, sigurnosni izazovi, problemi sa prostorom i resursima, a osoblje često nema dovoljno podrške ili znanja da se bavi socijalnim kompleksnostima.
Leave a Reply