Piše: Nataša Krstić //

U zapadnom uglu Parka Tiljeri, u blizini pariskog trga Konkord, nalazi se Muzej Oranžeri (Musée de l’Orangerie), muzej impresionističkih i postimpresionističkih slika. Najčuveniji po tome što u stalnoj postavci ima osam velikih murala lokvanja Klod Monea. Do pre nekoliko dana u tom je muzeju trajala izložba posvećenu čuvenoj promoterki i zaštitnici avangardnih umetnika u Parizu početkom XX veka Bert Vejl (Berthe Weill, 1865–1951) pod nazivom Bert Vejl, galeristkinja avangarde (Berthe Weill. Galeriste d’avant-garde), poznatoj po tome što je prva prodala Pikasa i Matisa i što je priredila jedinu samostalnu izložbu Amadea Modiljanija. Ali, Bert Vejl je važna jer se borila protiv konzervativizma i ksenofobije, što je promovisala žene umetnice, što je bila jedna od ključnih pionirki avangardne umetnosti u Parizu početkom 20. veka i prva galeristkinja koja je sistematski podržavala tada radikalne umetničke prakse. Uprkos tome decenijama je ostala na marginama istorije umetnosti. Kao žena u pretežno muškom svetu trgovine umetninama i galerijskog sistema, Jevrejka koja je bila izložena društvenim i institucionalnim oblicima diskriminacije koji su kulminirali tokom 1930-ih i okupacije i galeristkinja bez velikog kapitala, suočavala se sa rodnim predrasudama, antisemitizmom i ekonomskom nesigurnošću, što je njen doprinos dugo činilo nevidljivim te je njeno ime decenijama izostajalo iz kanonskih narativa o modernoj umetnosti, koji su favorizovali muške kolekcionare i galeriste.

Na izložbi  Bert Vejl, galeristkinja avangarde (Berthe Weill. Galeriste d’avant-garde), prikazano je 80 radova, od kojih su 58 slike, 15 grafika i 7 skulptura i objekata. Postavka se prostire u sedam celina. U prvoj je naglašeno da je na samom početku imala nepokolebljivu odlučnost, drugi deo posvećen je Pikasovim počecima, treći deo fovistima, četvrti kubizmu, peti različitim umetničkim grupama, šesti prihvatanju akta kao motiva u slikarstvu, a sedma celina nazvana se po njenoj izjavi: ,,Moram se boriti sama“.

Među platnima prikazanim na izložbi u muzeju Oranžeri nalaze se i dva portreta Bert Vejl – jedan je Pikasov iz 1920. a autor drugog je Emili Šarmi, koja je bila dugogodišnja prijateljica Bert Vejl. Portret koji je napravio Pikaso je sada nacionalno blago Francuske.

Bert Vejl je rođena u Parizu, u jevrejskoj porodici niže srednje klase. Još kao tinejdžerka radila je u antikvarnici, gde je upoznala kritičara Kloda Rožea Marksa (Claude Roger Marx) zahvaljujući kome je razvila interesovanje za rad slikara u razvoju. Prvu galeriju otvorila je u ulici Viktor Mase, u blizini Pigala, 1900. godine i tada je, preko katalkonskog trgovca nekretninama Pera Manaha (Pere Manach), upoznala Pabla Pikasa. Galeriju je imenovala ,,Mesto za mlade“. Godine 1917.  galeriju je preselila u ulicu Tetbu, a 1919. u ulicu Lafit.

Vejl je povezivala je umetnike sa drugim galeristima i trgovcima nekretnina, da bi im pomogla da razviju karijeru a među umetnicima, koje je prikazivala, bili su: Žorž Brak, Andre Deren, Glez, Matis, Marke, Leže, Metzinger, Difi, Moris de Vlamenk, Diego Rivera, Kes Van Dongen i mnogi drugi.

Godine 1925. Vejl je otvorila prvu od brojnih tematskih izložbi, na temu ,,Cvet“, na kojoj je predstavila skoro 70 umetnika. Dana 28. decembra 1926. proslavila je 25 godina rada a na jubileju 30 godina predstavljeno je 100 umetnika i organizovan je dečji bal i maskenbal. Deo slika iz lične kolekcije prodavala je u Cirihu a da bi izbegla arijanizaciju imenovala je prijatelja koji nije bio Jevrejin  da vodi galeriju. Neposredno posle toga galerija je trajno zatvorena.

Vejl je izdavala Bilten galerije, a 1933. objavila je memoare Pow!Right in the eye koje je 2009. ponovo objavila Marijan de Marval, zvanično najtemeljnija istraživačica zasluga Bert Vejl, koja je takođe osnovala Arhiv Bert Vejl. Zbog siromaštva u kojoj se Vejl zatekla umetnici su 1946. organizovali aukciju na kojoj su sakupljena sredstva za njen život u starosti.

Godine 1948. Vejl je imenovana za Viteza Legije Časti, a zatim je organizovana izložba ,,Omaž Bert Vejl“ u Akademiji Dankan u Parizu. Februara 2012. grad Pariz stavio je memorijalnu ploču u ulicu Viktor Mase broj 25, gde je Vejl 1900. godine otvorila prvu galeriju.

U svetu umetnosti Vejl je čuvena po tome što je prodala prva tri Pikasova pastela, kada je tek došao u Pariz. Zatim je prodala njegovu sliku Le Moulin de la Galette. Takođe je poznata po tome što je u svojoj galeriji organizovala jedinu samostalnu izložbu Amadea Modiljanija 1917. godine. Izložba je cenzurisana i zatvorena zato što je prikazivala ženske aktove.

Bert Vejl se 30-tih godina bavila promocijom novih apstraktnih umetnika, novim vidom avangarde, koja je izrasla iz svih prethodno navedenih težnji i pravaca. Do početka Drugog svetskog rata, izlagala je skoro sve kubiste. Svoja nastojanja je definisala kao  borbu protiv ,,francuskog dobrog ukusa“.

Mnogi umetnici koje je Vejl predstavljala danas nisu toliko poznati kao Pikaso ili Matis. Ta činjenica otvara mogućnost dubljeg proučavanja perioda u umetnosti koji vezujemo za aktivnosti Bert Vejl, što je dragoceno naročito za stručnjake koji tim putem mogu otkrivati nepoznate momente u razvoju pariske avangarde. Od četiri stotine izložbi, koliko je organizovala, trećina je predstavljala žene umetnice koje je promovisala bez rodnih ili stilskih predrasuda među kojima su bile Mari Lorensen, Suzan Valadon, Žaklin Marval, Emili Šarmi.

Pariska avangarda donela je nova pravila. Likovni jezik razvija se nezavisno od motiva iz prirode, slika postaje drugi vid poezije i filozofije. Ona govori sopstvenim jezikom. Odvaja se od realnosti najpre delimično, a zatim u potpunosti. Prizori slike nisu više u službi same realnosti, nego služe formiranju jezika i estetike koji odražavaju duh novog vremena. Tako dolazi do stvaranja novih vizija, što rezultira formiranjem raznih umetničkih pokreta. Formiranje ranog modernizma zahtevalo je odobravanje javnosti, a Vejl je bila jedna od onih bez kojih umetnici ne bi opstali, tako da je zajedno sa njima pisala istoriju.

Matis je definisao modernizam, dok je Pikaso bio još veći vizionar koji je odredio pravac umetnosti na sličan način na koji je Koko Šanel odredila pravac mode oslobodivši umetnički izraz klasičnog elitizma, smelim eksperimentom. Žive boje i elementi fantazije pojavljuju se kod Matisa samo kao nagoveštaj, dok se drži veze sa realnim predstavama, ali sprovodi originalne postupke u tretiranju i dočaravanju prostora, perspektive i uređivanju kompozicije.

Pikaso odlazi dalje i njegova estetika utire put raznim umetničkim izrazima, ne samo u likovnoj umetnosti, već u umetnostima uopšte. Svođenjem i stilizovanjem, originalnim tretmanom estetske dimenzije, Pikaso otvara vrata raznim kreativnim slobodama. Pokreti koji su se razvili – od impresionizma, simbolizma, secesije i neoimpresionizma, divizionizma, trijumfuju dalje kroz fovizam, kubizam i apstraktnu umetnost. Dok je Matisov senzibilitet salonski, Pikasov je boemski i antiburžoaski, u čemu je Pikaso bio predstavnik čitave generacije umetnika.

Kada sagledamo sve to, nameće se ogroman značaj rada i zalaganja Bert Vejl  za istoriju umetnosti.

Još mnogo toga bi se moglo pisati o umetnicima i umetnicama koje je zastupala i podržavala kao i o radu i značaju Bert Vejl. Kulturno i umetničko nasleđe koje je sačuvala danas predstavlja važnu polaznu tačku i izvor inspiracije za brojne savremene umetnike. Izložba Bert Vejl. Galeristkinja avangarde (Berthe Weill. Galeriste d’avant-garde), održana od 8. oktobra 2025. do 26. januara u Muzeju Oranžeri, jasno ukazuje na to da je proučavanje njenih težnji i ciljeva i važno za razumevanje i razvoj savremene umetnosti.

Danas se Bert Vejl prepoznaje ne samo kao pionirka galerijske prakse, već i kao figura otpora dominantnim strukturama moći u umetničkom sistemu. Izložba, koju su zajednički organizovali Grey Art Museum iz Njujorka, Muzej lepih umetnosti u Montrealu i Muzej Oranžeri u Parizu, osvetljava jedan još uvek nedovoljno poznat segment istorije moderne umetnosti oblikujući portret jedne žene i njenog delovanja.