Razgovarala: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Švajcarsku umetnicu Ariane Lugeon (1974) upoznala sam tokom umetničke rezidencije u Švedskoj. Njena praksa, u čijem je središtu ručni vez, obuhvata i fotografiju, instalaciju, performans i rad u različitim medijima. Pored umetničkog rada, Lugeon vodi i nezavisnu rezidenciju Space a+Lu u Hoi Anu u Vijetnamu, namenjenu međunarodnoj umetničkoj razmeni i razvoju savremenih umetničkih praksi.

Ranije si učestvovala u umetničkim rezidencijama u Evropi i na Islandu, danas vodiš sopstvenu rezidenciju Space a+Lu u Hoi Anu u Vijetnamu. Da li su te prethodna iskustva podstakla da započneš sopstveni rezidencijalni projekat u Vijetnamu?

Umetničke rezidencije su oduvek bile važan deo moje umetničke prakse. One mi omogućavaju da upoznam međunarodne umetnike i umetnice, da svoje radove sagledam u različitim kulturnim kontekstima i da crpim inspiraciju iz novih sredina. Za mene rezidencije nisu samo profesionalna prilika, već i neka vrsta „hrane za dušu“ jer pružaju prostor za refleksiju, eksperimentisanje i kreativnu obnovu.

Poslednje dve godine radim i kao menadžerka rezidencije. Ta uloga se veoma razlikuje od umetničkog rada tako da i dalje svakodnevno učim. Upravljanje rezidencijom podrazumeva mnogo komunikacije — odgovaranje na mejlove, podršku umetnicima i organizovanje praktičnih aspekata u kući. To je drugačija vrsta kreativnog rada.

Pošto sam i sama učestvovala u nekoliko rezidencija, razumem i prednosti i izazove sa kojima se umetnici mogu susresti. Iz mog iskustva, umetnicima su najpotrebniji vreme i prostor. Upravo to pokušavam da ponudim u Space a+Lu. Ponekad je moja uloga i da smanjim pritisak koji umetnici sami sebi nameću. Uvek im kažem: ovo je vaše vreme. Možete da eksperimentišete, istražujete nove ideje i ne postoji pritisak da proizvedete završni rezultat.

Zanimljivo je da osnivanje umetničke rezidencije u Vijetnamu nije bilo deo mog prvobitnog plana. U Vijetnam sam došla tokom petomesečnog putovanja po Aziji. Tada sam otkrila kuću u Hoi Anu i odmah se zaljubila u nju. Bila je mnogo veća nego što je meni samoj bila potrebna pa sam odlučila da pokrenem šestomesečni pilot-projekat. Odgovor umetnika koji su učestvovali u Space a+Lu bio je veoma pozitivan i projekat je od tada rastao.

Glavni razlog zbog kojeg nastavljam sa ovom rezidencijom jeste moja snažna vera u kreativnu energiju i vrednosti umetničke razmene. Kroz sopstvena iskustva umetničkih procesa stekla sam znanja koja rado delim sa drugim umetnicima — ukoliko oni to žele.

Tvoja umetnička praksa često uključuje ručni vez, koji kombinuješ sa provokativnim narativima. Kako si izabrala ovaj medij i šta on predstavlja u tvom radu?

Za mene je jedan ubod iglom veoma sličan pikselu. Zbog toga se digitalne slike i savremene teme lako mogu preneti u rad u tekstilu. Volim tu povezanost između digitalnog sveta i tradicionalnih zanatskih tehnika.

Vez je takođe veoma spor proces, a mene privlače spori načini rada. Pokreti šivenja koji se ponavljaju ostavljaju vreme za razmišljanje, a sam proces postaje deo značenja rada.

Mislim da moj umetnički jezik prirodno sadrži određeni nivo provokacije. Tekstil je veoma poznat materijal — okruženi smo njime i nosimo ga gotovo 24 sata dnevno. Upravo zbog te bliskosti postaje snažan medij za kontrast. Kada izvezem eksploziju, filcani AK-47 ili izvezem jednostavne reči na mekani džemper od mohera, poruka postaje jača. Mekоća i intimnost materijala ulaze u tenziju sa tvrđim ili provokativnijim motivima.

Taj kontrast između udobnosti i suočavanja — između mekog i grubog — posebno me zanima u radu.

Da li si se kao samouka umetnica suočavala sa marginalizacijom i specifičnim izazovima u umetničkom svetu?

U tekstilnoj umetnosti i dalje postoji primetna dvostruka merila. Kada muškarac radi tehnikama poput pletenja, veza ili heklanja, ljudi su često iznenađeni i to doživljavaju kao inovativno ili konceptualno zanimljivo. Kada žena koristi iste tehnike, mnogo češće se to posmatra kao hobi ili se povezuje sa kućnim, „domaćinskim“ radom. Ta razlika pokazuje koliko rodne percepcije i dalje oblikuju način na koji se umetničke prakse vrednuju.

Na početku karijere doživela sam i situacije koje su odražavale odnose moći u umetničkom svetu. Kada sam bila veoma mlada umetnica, jedan stariji galerista mi je jednom predložio da mogu imati samostalnu izložbu u njegovoj galeriji ako spavam s njim. Odbila sam. Dve godine kasnije ista galerija me je pozvala da učestvujem na grupnoj izložbi.

Takva iskustva pokazuju da umetnički svet nije automatski progresivan prostor. Kao i mnoge druge oblasti, i dalje nosi određene hijerarhije i rodna očekivanja. Istovremeno, ta iskustva su dodatno ojačala moju odlučnost da izgradim sopstveni put i očuvam nezavisnost u radu i odlukama.

Program rezidencije Space a+Lu zasniva se konceptu: Slow – Flow – Grow. Možeš li nam reći nešto više o takvom pristupu?

To je nežan podsetnik da kreativnost nije trka, već putovanje. U usporavanju pronalazimo ritam koji omogućava idejama da slobodno teku, poput reke koja oblikuje pejzaž kroz koji prolazi. Rast ne dolazi u žurbi, već kroz strpljenje i dozvolu da se stvari razvijaju sopstvenim tempom.

Space a+Lu utelovljuje ovu filozofiju — to je savršen prostor za umetnike da prihvate spor tok svog procesa i iskuse pravi razvoj.

I budimo iskreni: žurba je za rokove, ne za remek-dela!

Kako je rezidencija organizovana i da li je ograničena za određeni tip umetnika?

Rezidencija u Space a+Lu je namerno jednostavna i fleksibilna. Svaki umetnik ima privatnu sobu, dok su radni prostor, kuhinja i bašta zajednički. Ideja je da se stvori i lični prostor za koncentrisan rad i zajedničke zone za razmenu i razgovor.

Na početku boravka umetnici mogu da održe kratku prezentaciju svog rada, a na kraju možemo organizovati otvoreni studio. Obe aktivnosti su potpuno opcionе, jer rezidencija poštuje individualni radni ritam svakog umetnika.

Do sada sam ugostila umetnike i umetnice iz različitih disciplina, uključujući izrađivače papira, umetnike tekstila, slikare, ilustratore, animatore, fotografe, video umetnike, plesače, vajare i umetnike koji rade sa tehnologijom. Neki dolaze da realizuju nova dela, dok drugi vreme koriste za istraživanje i razvoj budućih projekata. U budućnosti bih volela da ugostim više zvučnih umetnika i pisaca.

Space a+Lu je samofinansiran i samostalno vođen program, a umetnici mogu da apliciraju za boravak od jednog do tri meseca. Plaća se rezidencijalna taksa, a mogu da dobiju i zvaničnu potvrdu za konkurisanje za grantove u svojoj zemlji.

Tokom boravka slobodni su da organizuju vreme kako žele. Jedini uslov je poštovanje atmosfere u kući i prema lokalnoj kulturi. Na kraju rezidencije očekuje se da prostor ostave urednim za sledećeg učesnika.

Da li umetnici u Vijetnamu stupaju u kontakt sa lokalnom tradicijom i zajednicom?

Kulturna razmena raste sa svakim novim umetnikom koji dođe. Tokom vremena izgradila sam malu mrežu lokalnih umetnika i zanatlija, a gosti se često povezuju s njima. Ponekad posećuju radionice i uspostavljaju sopstvene kontakte.

Hoi An ima dugu tradiciju zanatstva — krojenja, keramike i izrade papira — i mnogi umetnici postaju zainteresovani za ove prakse.

Tokom otvorenih studija lokalni prijatelji i umetnici dolaze da vide čime se rezidenti bave. Ti susreti stvaraju neformalne, ali značajne razmene tako da umetnost funkcioniše kao prirodni most između kultura.

Jedan od mojih dugoročnih ciljeva jeste da obezbedim sredstva za zajedničko učešće vijetnamskih i međunarodnih umetnika. Verujem da bi to stvorilo još dublji dijalog, ali to je budući projekat — koji će takođe slediti ideju slow, flow, grow.

Konačno, kako izgleda proces prijave?

Detaljne informacije o rezidenciji, Hoi Anu i procesu prijave dostupne su na sajtu: www.spaceaplus.lu.

Za prijavu je potrebno popuniti formular na sajtu a kandidati obično dobijaju odgovor u roku od dve do šest nedelja.

Za dodatna pitanja, uvek se mogu obratiti putem mejla.

Trenutno je otvoren poziv za leto i jesen 2026. Zima u Hoi Anu zapravo i ne postoji — temperatura je obično oko 20°, čak i tokom kišne sezone.