Piše: Dragan Vojvodić //

Izložba Georg Baselitz: A Life in Print (4.10.2025–22.02.2026), postavljena u bergenškom muzeju KODE u Norveškoj, donosi retrospektivni pregled grafičkog opusa jednog od najznačajnijih savremenih umetnika koji tokom više od šest decenija neprestano evoluira i menja svoj umetnički izraz, ostajući pritom u trajnom fokusu međunarodne umetničke scene.

Grafika kao mesto otpora i ponavljanja

Ova retrospektivna izložba, koja obuhvata oko 250 radova (grafike, izuzev tri skulpture), predstavlja najobimniju prezentaciju grafičkog opusa Georga Bazelica (Georg Bazelitz, 1938) do danas. Istovremeno, ona je i nastojanje da se grafika reafirmiše kao autonomno i kritičko polje unutar umetnikovog stvaralaštva, koje je decenijama pretežno tumačeno kroz slikarstvo.

Za Bazelica grafika nikada nije bila sporedna ili pomoćna disciplina. Njome se ravnopravno bavi još od šezdesetih godina 20. veka, dosledno se fokusirajući na gest, varijaciju i materijalnost dela. Opsesivni motivi koji obeležavaju njegov izraz — heroji, orlovi, šume, fragmenti tela, kao i portreti supruge Elke — nikada nisu napušteni, već se ciklično vraćaju na drugačiji način. Upravo u grafičkim tehnikama Bazelic jednako ubedljivo kao i u slikarstvu demonstrira sposobnost inovacije i variranja istih motiva.

Njegovi heroji su antiheroji. Njihova nesrazmerno velika tela, sa obnaženim spolovilima i ekstremitetima spuštenim ka zemlji, smeštena u praznim predelima ili šumama, govore o ranjivosti — suprotnosti mitovima koji slave pobedničku stranu. Orlovi, nekada simboli nacističkog grba, sada su slobodni, ali okrenuti naopačke, gube svaki pobednički značaj.

Portrete i ljudska tela, takođe prikazana naopačke, Baselic dodatno destabilizuje, urušava, fragmentizujući ih. Portreti supruge Elke, kojima se kontinuirano vraća, predstavljaju verovatno najintimniji segment njegovog opusa. Oni ne oslikavaju samo jedan emotivni odnos, već funkcionišu i kao psihološki autoportreti autora, portreti posleratnog nemačkog čoveka, ujedno lični i univerzalni.

Kustos izložbe, Cornelius Tittel, tematski je strukturirao postavku Bazelicovih grafičkih radova, ali bez vođenja posmatrača ka narativnom ili interpretativnom razrešenju umetnikovih postupaka. Naprotiv, postavka insistira na stalnoj destabilizaciji značenja, proizvedenoj kroz varijacije identičnih motiva i njihova neprekidna pomeranja.

Bazelic dosledno odbija imperativ savremenih trendova i tehnoloških inovacija. Ne prihvata industrijske grafičke tehnike poput sitotiska i ofseta, ostajući veran sporim, tradicionalnim postupcima — suvoj igli, drvorezu, linorezu, bakropisu i akvatinti — u kojima su otpor materijala i ograničeni tiraži sastavni deo rada. Ta odluka nije samo estetska, već i ideološka: grafika je za Bazelica prostor kontrole, ali i nesigurnosti, u kojem je greška neizbežan i produktivan deo procesa.

U njegovom grafičkom opusu jasno se iščitavaju i umetničke reference na koje se neprestano vraća. Pre svega, to je dijalog sa sopstvenim prethodnicima, a naročito sa Edvardom Munkom, sa kojim deli shvatanje figure kao mesta psihičke i istorijske napetosti.

Georg Bazelic kao jedan od pionira neoekspresionizma

Georg Bazelic jedan je od ključnih pionira neoekspresionizma, pravca koji je tokom osamdesetih godina 20. veka označio istorijski momenat postmodernističkog povratka slikarstvu. Njegovo delo dolazi u središte pažnje 1969. godine, kada uvodi postupak upside down — okretanje motiva naglavačke — čime radikalno prekida sa narativnim čitanjem slike i fokus premešta na njene formalne i materijalne aspekte.

Taj gest može se tumačiti istovremeno kao konceptualan i ideološki, i u tom smislu krajnje radikalan. Iako Bazelic slika u izrazito ekspresivnom maniru koji destabilizuje, pa i dezintegriše motive, oni ipak ostaju prepoznatljivi. Postajući svestan činjenice da sadržaj neumitno dominira nad slikom, umetnik motiv okreće kako bi onemogućio prepoznavanje na prvi pogled i automatsko tumačenje. Svoj postupak sam objašnjava rečima: „slika ništa ne predstavlja — ona ostaje samo slika“.

Bazelic napušta shvatanje slike kao „prozora u svet“ i pozicionira je u međuprostor između figuracije i apstrakcije. Slika više ne predstavlja — ona se nameće posmatraču svojom materijalnošću, površinom, gestom i strukturom. Za Bazelica slikarstvo nije polje spontanosti ili autentičnog izraza; ono je konstrukcija.

Ovaj postupak nije samo konceptualno utemeljen, već i duboko ideološki. Odrastajući u razorenoj posleratnoj Nemačkoj — društvu u kojem su poredak i autoritet kompromitovani, ideologije izgubile kredibilitet, a predstave herojstva postale isprazne — Bazelic razvija vizuelni jezik urušenog sveta. Odbijajući „ispravnu“ orijentaciju slike, on ukida stabilnu tačku oslonca. Njegovo slikarstvo ne pokušava da svet popravi ili reinterpretira — ono ga prikazuje onakvim kakav jeste: nestabilnim.