Piše: Merima Aranitović //

Krajem 2025. razmišljamo o tome šta danas uopšte znači „slaviti praznike“. Pod istim nebom pod kojim se srušila nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Pod kojim građani i studenti traže odgovornost i poštovanje zakona. Pod kojim je, kako statistika kaže, svaka četvrta osoba u riziku od siromaštva. Pod kojim je, prema različitim analizama novinskih i nevladinih podataka, registrovano između 11 i 15 žrtava femicida.

Imamo osećaj da živimo u dve Srbije.

Jedna je televizijsko-propagandna a drugu vidimo ako izađemo napolje. Vidimo zemlju u kojoj se 1. novembra 2024. u Novom Sadu srušila betonska nadstrešnica i ubila 16 ljudi. Zemlju u kojoj studenti i građani traže odgovornost i izbore. Gde neki ljudi bukvalno nemaju šta da jedu.

Republički zavod za statistiku kaže da je stopa rizika od siromaštva 19,7 odsto, a rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti 24,3. Prevedeno: u autobusu, u redu u prodavnici, u čekaonici kod lekara — svaka četvrta osoba oko nas živi bez sigurnog „sutra“.

Narodna banka nas teši brojkama o inflaciji od 2,8 odsto. Na papiru zvuči korektno. U praksi, svaka kupovina pokazuje da to nije tako.

Između urušene nadstrešnice, siromaštva, femicida, studentskih i građanskih akcija s jedne, i optimističnih rečenica o „makroekonomskoj stabilnosti“ ali i retorike straha i osećaja da je društvo trajno ugroženo a da samo vlast „drži haos pod kontrolom“, s druge strane strane — pojavljuje se pitanje: kakve praznike mi uopšte možemo da imamo?

Ne možemo da se pravimo da živimo u razglednici s puta. Ali ne želimo ni da se odreknemo svake radosti.

Živimo tačno između ta dva osećanja: svesti da se ova zemlja ozbiljno trese — i tvrdoglave potrebe da u njoj ipak pronađemo male, lične tačke smisla.

Lažna euforija je potrošena. Previše smo ove godine gledali snimke urušene nadstrešnice, gledali studente kako na kiši i hladnoći stoje umesto sistema.

Radost bez konteksta postala je sumnjiva.

Možda je zato ove godine dovoljno malo smanjiti očekivanja, ne dokazivati ništa nikome, ne kupovati poklone po inerciji. Ako možemo — pomoći nekome kome je teže. Ako ne možemo — bar ne okretati glavu.

Pored nas žive ljudi koji ove praznike dočekuju u žalosti. Bez posla. Bez sigurnosti. Bez glasa. Ljudi iz statistike — ali i iz komšiluka.

Ako se ove godine zapitamo kome je zaista teže nego nama i tom nekom se javimo, pozovemo ga za praznični sto ili ga samo saslušamo — to je već politička odluka. Tiha, ali stvarna.

Posle godina kriza, protesta, nasilja, rezolucija i lista korupcije, imamo pravo i da zaštitimo sopstveni nervni sistem. Mentalna higijena nije luksuz, nego uslov da ostanemo zdravi i solidarni.

I šta onda znači „slaviti“ u Srbiji krajem 2025?

Možda samo ovo:

da ne lažemo sebe,

da ne zaboravimo druge,

da ne prestanemo da verujemo u promene.

Naši praznici ne moraju biti glasni.

Ali, mogu da budu pristojni i svesni.

Ako u januaru možemo da kažemo da smo ostali ljudi — biće to — praznični uspeh.