Art Box portal//

Nekada je odlazak u bioskop bio ritual: iščekivanje novog filma, veliko platno, večernji izlazak.  Danas se, međutim, svet pokretnih slika preselio na naše televizore, laptopove  telefone. Striming platforme poput Netflixa, HBO Max-a, Disney+-a, Amazona i Apple TV+-a promenile su ne samo način na koji gledamo sadržaj, već i samu prirodu filma.

Serije su postale nova forma globalnog romana. Gledaju se u dahu, u talasima „binge-watchinga“, gde granice između epizoda i sezona nestaju, a narativ se širi u višesatno filmsko iskustvo. Publika je dobila slobodu – da gleda bilo kada i bilo gde – ali je, istovremeno, izgubila deo rituala.

Imali u svemu tome umetnosti? Serije poput White Lotus, Black Rabbit, The Crown, Squid Game, Baby Reindeer, The Undoing  ili True Detective to potvrđuju. Ipak, veći deo ponude diktira logika populizma i blokbaster estetike: brzi zapleti, efekti, spektakl, ljubavna ili krimi priča, brza potrošnja – sadržaj koji se gleda brzo, a zaboravlja još brže.

Ono što striming nesumnjivo donosi jeste raznovrsnost. Nekada marginalizovani glasovi: korejski trileri, skandinavski noir ili domaće serije dobili su globalnu scenu. Ali smo se, s druge strane, zahvaljujući algoritmima, koji nam nude sadržaj „po meri“, umesto personalizovanog univerzuma – zatvorili u krug predvidljivih izbora, gde otkrivanje novog zamenjuje ponavljanje poznatog.

A bioskop? On i dalje postoji, ali mu je status promenjen. I dalje se prave sjajni filmovi, i dalje ih vrednuju festivali poput Kana, Berlina i Venecije, ali filmska industrija sve češće poseže za blokbaster formulom da bi zadržala publiku. Kolektivno iskustvo bioskopa još ima svoju čar, ali sve češće ustupa mesto individualnom, kućnom doživljaju.

U toj napetosti – između umetnosti i zabave, kolektivnog i individualnog, bioskopa i striminga – leži priča našeg vremena. Serije nisu samo nova forma filmskog izraza. One su ogledalo savremenog društva.