Piše: Merima Aranitovoć //

Skoro 40 odsto nastavnika u Srbiji smatra da je u poslednjih pet godina bilo žrtva nasilja na radnom mestu. Kao najčešće počinioce navode direktore, roditelje i učenike. Oko petine kaže da trpi kontinuirano nasilje – različite oblike mobinga. Više od polovine govori o verbalnom nasilju, ponižavanju i pretnjama inspekcijom. Više od 40 odsto nezadovoljno je kako je situacija rešena kada su je prijavili.

To je već slika, ne vest. To su ljudi koji stoje pred tablom, pišu u dnevnike, drže roditeljske sastanke, vraćaju se kući sa istim umorom u nogama kao i ja. Kada čitam te brojke, ne mogu da ih ostavim „tamo negde“, u istraživanju. One su vrlo blizu, iako lično nisam doživela da me neko ponižava, snima ili preti inspekcijom zato što radim svoj posao.

Ono što mene lično najviše pritiska možda nije incident, nego trajanje. Taj neprekidni psihički i mentalni pritisak koji nije upisan ni u jedan plan i program, a određuje svaki dan. Briga o deci, koja je prirodni deo posla, spojena je sa brigom o sistemu koji se stalno menja, šalje nove dopise, zahteva nove forme, nove obaveze, nove uloge.

Jednog dana razgovaram sa učenikom o gramatici, a sledećeg s istim tim detetom o anksioznosti, nesanici, strahu od budućnosti. I dok slušam njega, u glavi mi prolaze rokovi, formulari, izveštaji, evidencije. Od mene se očekuje da razumem porodičnu dinamiku, prepoznam rane, uočim promene u ponašanju, posumnjam na nasilje, vodim računa o vršnjačkim odnosima, pratim digitalne tragove, i da pritom sve zvanične procedure budu ispunjene.

Na nivou papira, to izgleda kao ozbiljan, uređen sistem brige. Na nivou čoveka koji stoji naspram deteta, često izgleda kao da od nastavnika praviš poslednju liniju odbrane za sve ono što društvo ne zna ili ne želi da reši na drugim mestima. I sve to pod istim krovom pod kojim četvrtina kolega govori o mobingu, a skoro polovina o iskustvu nasilja.

I tu dolazimo do onoga što najviše tišti: osećaj da smo odgovorni za mnogo, a ruke su nam vezane. Od nas se očekuje da „vidimo sve“ kada je u pitanju dete, ali kada dođemo do granice sistema do odluka koje prevazilaze učionicu vrlo često nailazimo na zid. Tamo gde bi trebalo da preuzme neka druge službe, lokalna zajednica, ponekad ostane rupa. I u toj rupi stoji nastavnik, između tuđih očekivanja i sopstvene savesti.

Istovremeno, u javnosti se najviše vidi ono što je ekstremno: snimci, skandali, pretnje. I treba da se vide. Ali iza tih slika postoji svakodnevica u kojoj neprekidno raste ono što statistika ne hvata lako – hronični zamor materijala. Onaj osećaj da si stalno u pripravnosti, i kad je u školi miran dan. Da lako upadneš u krivicu čim nešto ne stigneš. Da u sopstvenoj glavi vodiš paralelne spiskove: šta deca danas nose u sebi, šta od mene traži ministarstvo, šta traži škola, šta roditelji, šta moj predmet, a šta moje granice.

Zato ove brojke o nasilju nad nastavnicima doživljavam i kao upozorenje i kao ogledalo. Ogledalo u kojem se vide kolege sa konkretnim traumama, ali i mi ostali, koji se možda nismo našli u direktnom sudaru, ali jesmo pod istim pritiskom. I jedno i drugo govori isto: da se od nastavnika očekuje više nego što je ljudski održivo, a da se pri tom nedovoljno štiti ono osnovno – dostojanstvo čoveka koji taj posao radi.

Ne pišem ovo da bih rekla da je sve beznadežno. Da tako mislim, verovatno više ne bih bila u učionici. Pišem jer mislim da je krajnje vreme da o nastavniku prestanemo da govorimo samo kroz priču o pozivu, entuzijazmu, kreativnosti, a počnemo i kroz priču o granicama. Ne onim pedagoškim koje postavljamo deci, nego onim profesionalnim koje društvo mora da postavi oko nas.

Ako skoro 40 odsto nastavnika kaže da su doživeli nasilje, to nije problem „pojedinačnih slučajeva“, već poruka da se odnos prema onome ko stoji pred tablom ozbiljno pomerio.

Ja biram da ovo shvatim lično, iako nisam lično napadnuta. Zato što sutra, kad uđem u učionicu, hoću da znam da iza mene ne stoje samo dopisi, planovi i floskule o važnosti obrazovanja, već stvarna spremnost da se glas nastavnika čuje i zaštiti. Jer bez toga, sve ove statistike neće ostati samo tema jednog istraživanja, nego će postati prirodno stanje sistema u kojem polako pucaju oni koji su ga godinama držali.

A ako nam se to dogodi, neće biti pitanje „šta se dogodilo nastavnicima“, nego „šta smo dopustili da se dogodi svima nama“.