Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Roman novosadske vizuelne umetnice Maje Erdeljanin 24 x 30 (Agora, 2024), na čijim se koricama nalazi autorkin rad iz ciklusa Dragi dnevniče, nije njena prva prozna knjiga. I u njoj, kao i u prethodnim (Dragi dnevniče, Der Dnevnik…), uočavamo sklonost ka introspekciji i dnevničkim promišljanjima pa je možemo čitati i kao dnevnički i autobiografski narativ, ali i kao – autofikcijski roman.

Fabula se razvija hronološki, tokom autorkinog jednomesečnog rezidencijalnog umetničkog boravka u Nemačkoj od 25. juna do 24. jula, a njen okvir su polazak na put i povratak – putovanje kao izmeštanje iz odomaćenog prostora, ali i kao šansa za unutrašnju transformaciju, istraživanje identiteta i suočavanje s različitim životnim iskustvima – motivi odlaska i povratka, doma, premeštanja i izmeštanja, „dvostruke svesti” i egzila.

Osnovni princip kompozicije je komparacija a naracija teče u ich-formi, poput dnevničkih zabeležaka koje su Maji Erdeljanin bliske i u njenom slikarstvu (cilus Dragi dnevniče, MSUV, 2023).

Kroz priču o dva mesta (atelje u nemačkom Ulmu i stan Kisačkoj ulici u Novom Sadu) i topose nekad – sad, tamo i ovde, autorka, koja je ujedno i naratorka i protagonistinja, propituje različite identitete: umetnički, starosni, ekonomski, roditeljski, rodni…

Nije slučajno da je Maja Erdeljanin slikarka jer pažljivo posmatra, opisuje (što se vidi i u njenom jeziku i stilu) i dopisuje – tumačeći, introspektivno i onirički. Traga za identitetom i mestom u svetu, s jedne strane tačno zna šta želi, ali u isto vreme nije u to sigurna.

Ona ne mistifikuje život umetnice i žene bez dece koja „ima 48 godina, momka od 54 i psa”. Ne krije kako počinje gubi deo fizičke privlačnosti i pažnje na koju je bila navikla… „Iz mog bikinija prelivaju se čipsevi, kolači i špageti. Uvlačim ih dublje u stomak…” , sa dozom humora, samoironično, primećuje. U istom tonu kaže i: „Šta će se u budućnosti desiti sa savremenim delima, ako ja već danas sa ovom prehladom gubim kontakt sa njima?”

Pojavljuje se u knjizi Maje Erdeljanin mnoštvo likova: momak, pas, roditelji, prijatelji, poznanici, galeristi, kustosi, umetnici, čak i – duhovi zaglavljeni na tavanu… Svi oni deo su Majinog života i izloženi su njenoj percepciji i introspekciji a njeno putničko iskustvo različitim kulturno-istorijskim reminiscencijama. I u tom smislu dominantno je poređenje ali ne samo kao: tamo i ovde već i – ja i drugi, uz kazivanje dve priče – jedne koja se razvija i druge koja se tumači.

Možda deluje da Maja Erdeljanin u romanu 24 x 30 kazuje isključivo ličnu priču, ali to je priča o potrazi, o tome kako je biti drugačiji, marginalizovan, ali i – privilegovan. O smrti ali i o radosti postojanja i stvaranja, porodici, partnerskoj ljubavi, putovanjima, psu, hrani, gradovima, muzejima, duhovima i snovima.