Piše: Merima Aranitović //

Nedavno je na Sterijinom pozorju odigrana predstava Kamernog teatra 55 Sarajevo Ljubičasto u režiji Selme Spahić. Predstava se bavi jednom sarajevskom porodicom, likovi su troje već odrasle dece i jedna ostarela – majka. Ali ta porodica može biti baš naša. Jer svi mi najbolje znamo šta je najbolje za naše bližnje tako što često gušimo jedni druge. Razlozi su različiti: konzervatizam, ejdžizam, nerazumevanje, odsustvo komunikacije, briga koja ukida tuđu slobodu. Ljubičasto me je podstaklo da napišem tekst za koji sam se dugo spremala. Pisala sam, brisala jer je tema teška, i ne mogu navesti ni jedan razlog da u potpunosti potkrepi ono o čemu razmišljam.

Ideja mi je bila da pokušam da iz raznih ispovesti, razgovora, što terapeutskih, što životnih, sastavim i kažem ono o čemu intenzivno razmišljam već više od dve godine. Statistika kaže da moje tekstove najviše čitaju žene od 44. do 54. godine. To i jeste moja ciljana publika, jer je i većina mojih klijentkinja (Bahova sam terapeutkinja i praktičarka) baš u tom dobu. Kad na to dodam da sam i sama tu u tim vodama, pa i većina mojih prijateljica, onda će biti jasnije o čemu sam sve vreme pokušavala da započnem priču.

Ako ste i vi u tim nekim godinama, pokušajte da se setite kakvo je bilo vaše detinjstvo i koliko ste pažnje od roditelja dobijali. Da li ste bili centar njihovog sveta, ili ste vaspitani bez neke velike pompe. Setite se kako su se vaši roditelji odnosili prema svojim roditeljima. Da li su bili opsednuti brigom o njima, trčali svaki čas kod njih, i da li su to njihovi roditelji uostalom i očekivali.

Zašto vas ovo pitam?

Radeći sa mladima shvatila sam da je moja generacija, i one posle nje, bila ta koja je iz jednog opuštenog, neopterećenog detinjstva izrasla u roditelje koji su postali preplašeni za svoju decu. Taj strah za i od dece, i strah da im neće dovoljno dati i da će dete nešto uraditi sebi ako ne dobije sve što želi doveli su do toga da je deci u svemu udovoljava, da ne postoji jasna granica između dece i roditelja, da su deca i oni stalno u kontaktu putem mobilnih telefona, da su uključeni dodaci za praćenje dece, da se prati svaki korak.

Da li je to dobro? Nije. Da li je opterećujuće? Jeste. Ali danas nije taj odnos tema mog pisanja. Ono o čemu bih volela da pišem jeste odnos te iste generacije prema svojim roditeljima.

Naš odnos prema roditeljima

Ako vam je dobro, onda nemojte dalje ni da čitate. Ako su odnosi postavljeni na zdrave osnove, slobodno prekinite. Ako vas odnos vi – vaš roditelj ne izbacuje iz balansa, vreme je da stanete i radite nešto drugo.

No, ako smete sebi da priznate da je taj odnos postao kao vaš odnos sa vašom decom, slobodno nastavite. Jer, ne znam šta se desilo, ali generacije roditelja rođenih pre 1950. (plus-minus) preuzela je model ponašanja svojih unuka. Generacije koje su odrastale često u velikim domaćinstvima nisu razvile zdrav odnos prema starosti i starenju. Nisu nikada raskrstili sa granicom gde oni prestaju da budu roditelji, što znači da ni njihova deca ne umeju da se izbore i rade ono što bi bilo najbolje za roditelje.

Ukoliko mogu da procene šta je to najbolje!

Sad se setite pitanja – kako su se vaši roditelji odnosili prema svojim roditeljima? Nije bilo mobilnih telefona, a često roditelji, ako su živeli na selu nisu imali ni fiksni, pa su se oslanjali na komšije koje su pratile šta se dešava ili su imali telefone pa su mogli jednom nedeljno da se čuju. Ili da ih ovi pozovu ako je ne daj Bože situacija. Dok su roditelji bili relativno zdravi, išlo se kad se stigne do njih, na neki ručak, slavlje ili na odmor. Kad su ostarili, obično su se deca ređala po nedeljama. Što više dece, ređe su morali da idu. I tek kada bi situacija postala takva da roditelj zaista više nije mogao sam – učestali su svoje odlaske. Računajte i na to da su naši roditelji odlazili u penziju prosečno skoro 10 godina pre nas.

Njihova briga nije bila opsesivna. Ophodili su se prema starijima racionalno i prema situaciji. Ako treba, ostajali su kod njih. Ako je trebalo, dovodili su ih u svoj dom. Ili su jednostavno plaćali nekoj rođaki ili ženi da ih obilazi i brine o njima. I šta se onda odjednom desilo u glavama većine te dece koja su sasvim okej postupali sa svojim roditeljima.

Kako su stigli do toga da svima postane teško i frustrirajuće kako godine prolaze?

Mada, možda se svima nama to činili relativno normalno i bez mnogo stresa jer su svoje emocije krili? Možda su samo prećutkivali kroz šta prolaze?

Neću u dom

Retki su roditelji (na ovim prostorima) koji svojom voljom jednog dana kažu – deco, ja odoh u dom, da budem sa svojim vršnjacima, da neko stručan brine o meni. Većina će vam reći da im ne pada na pamet da napuste kuću – i to je okej ako su sposobni da brinu o sebi. I tu ne mislim samo na fizičku spremnost i mentalnu bistrinu. Mislim na zrelost da razumeju da je to njihov izbor.

Drugo, sve češće možete na raznim forumima ili povodom određenih tekstova u komentarima zapratiti diskusiju o tome da li biste roditelje smestili i dom starih ili ne. I, verovatno znate koji odgovori preovladavaju. Oni protiv: Moj roditelj to nije zaslužio. Ja sam se žrtvovala do poslednjeg daha. Samo nečovek bi to uradio. Onda se pojave osobe koje vrlo realno iznesu svoju priču – od toga da nemaju gde da ih dovedu, do toga da ne mogu da napuste posao, pa do toga da takav odnos ugrožava njihov brak ili brigu o deci…

Kada dođe taj trenutak da bi roditelj trebalo da ide u dom, ili da pristane da živi sa nekim ko bi o njemu brinuo, on to odbije. I vi nemate neki veliki manevarski prostor. I svi vaši argumenti: ali ti mene nisi pitao da li želim u obdanište, nisi me pitao želim li da budem kod babe, nisi me ništa pitao već sam morala da verujem da sve što radiš radiš za moje najviše dobro, padaju u vodu.

Jer, oni su odrasli! Niko nema pravo da odlučuje umesto njih i remeti njihovu slobodu. Ali, koliko god deca veruju da je sve zarad njihovog dobra, toliko roditelji  veruju da sve što im možete ponuditi nije nikako za njihovo dobro.

Znaju da ćete se osećati krivim ako im nešto nedostaje i da ćete dotrčati kad god im nešto zatreba i koriste sve mehanizme (a znaju ih jer su vas oni i vaspitali) kojima će vas dovoditi u situacije iz kojih nećete moći da nađete izlaz. Može lekar opšte prakse da pokrene postupak za smeštanje u dom. Ne znam kako to do kraja izgleda, ali tako piše u zakonu. Može psihijatar da da mišljenje koje će vam pomoći da postanete staratelj, a time i da vam omogući da uradite ono što mislite da je za njihovo dobro. Ali, nećete dobiti onu garsonjeru koju možete da platite, jer je već popunjena i postoji lista čekanja (pretpostavljam), već neki zajednički boravak, ili neki dom vam grada. Ili privatni dom, koji ako zadovoljava kriterijume pristojnog življenja, onda košta kao iznajmljivanje stana na naskupljoj lokaciji. A usput, plaćate posebno lekove, pelene, vađenje krvi itd.

I opet ste na početku. Imate sasvim dovoljno godina da vam treba malo više odmora – ili ste u punoj snazi i išli biste nekud. A da li je ono što vi mislite da je potrebno vašem roditelji upravo ono što on misli da je dobro za njega? U kojoj meri i kada možemo donositi odluke o tuđem životu?

Imate posao koji vam oduzima čitav dan, a nakon posla vas čeka briga o kući, ručku, bračnom drugu, deci, unucima.

Imate, ili pokušavate da imate prijatelje i da ih ponekad vidite.

Voleli biste da pročitate knjigu ili odete u bioskop ili pozorište.

Imate godina koliko imate i voleli biste da ih proživite lepo dok ste još sposobni da u potpunosti uživate u njima.

Ali vaš roditelj:

• više nema prijatelja, jer ih je ili nadživeo ili nije mario da gaji odnose sa ljudima
• nije u snazi da odradi sam neke stvari a ne želi da mu dolazi neka nepoznata žena u kuću
• nema više nikog i ne razume zašto vaš bračni drug zahteva pažnju kad sve može sam
• nema više nikog a nema odnegovane kulturološke navike pa mu jedino vi i tehnika (tv, telefon) popunjavate vreme
• ne želi da putuje, pa ne razume ni kako vi možete da provedete sate u putu
• ne razume tu priču o prijateljima
• očekuje da se javljate na svaki njihov poziv, ma koliko to puta u toku dana bilo i bez obzira šta vi u tom trenutku radite
• ako se ne javite zvaće vaše prijatelje, poznanike, komšije

…. i tako možemo nastaviti niz.

Onda razmišljam možda je svemu donekle uzrok što smo nakon odlaska od kuće počeli da živimo svako svoj život i da ga uređujemo prema svojim potrebama. Postali smo odrasli ljudi koji više ne moraju da slušaju roditelje. Roditelji su postali slobodni i mogli su da putuju, uživaju, gledaju televiziju ili rade ko zna šta što im niko, a posebno deca, neće spočitavati. Sloboda i razvezanost ali izgleda na loš način. Jer, ta deca (sada odrasli ljudi) i dalje su tražili podršku, rame za plakanje, nekog sa kim će pričati i ko će ih savetovati i slušati – a roditelji su bili na raspolaganju. Kad razmene emocionalne potrebe, svako nastavi po svom.

A onda dođe vreme kada smo svi pomalo ostarili. Mi u one godine u kojima su roditelji već bili u penziji, a mi smo u proseku još 10 do 15 godina daleko od toga. I roditelji koji su postali sve nemoćniji, ali navikli da budu gospodari sudbine svoje. I tu nastaje problem. Deca nemaju snage, nemaju prostora, nemaju vremena, ali imaju grižu savesti i problem kako sve da drže pod kontrolom.

I roditelji koji bi da sve bude kao nekad, samo što oni više nisu kao nekad. I to je priča sa krajem. Samo zavisi kako će se završiti. A do tada stvari treba držati pod kakvom takvom kontrolom.

I, onda završimo na nekoj terapiji

Ili na psihoterapiji. Ili kod psihijatra. Zavisi ko šta odabere. I priča je uvek ista. Jer, postoje samo varijeteti jednog te istog obrasca ponašanja. Ređe u ovoj priči stradaju muška deca. Ćerke su idealne za mentalno rastrojavanje. Drugo, muškarci imaju sasvim drugačiji način razmišljanja, ali ne bih sada o tome.

I tako imamo žene u menopauzi, koje razbijaju hormoni, koje imaju neku pridruženu bolest, ali postaju i depresivne, ili nervozne, ili toliko premorene da to dovodi do burn out sindroma jer kad jednom krene taj rolokoster sa roditeljima ne znate koliko dugo će da traje, ali znate da će da traje do kraja. Kad su deca mala, ili u pubertetu tu znate koliko godina traje ta bura odrastanja i da ste posle toga mirni. I bilo bi dobro da vam neko kaže da vas možda čeka još jedan takav stresni period ali da ćete vi imati mnogo manje kapaciteta, nikakvog autoriteta i da sve to prati očaj, osećaj griže savesti, rastrzanost, strah od bolesti, padova, bolnica…

E, sad svi vi koji biste unapred osudili svakog ko kroz ovu priču prolazi, moram vam reći da je ovo priča onih koji su istinski posvećeni svojim roditeljima. Ali da su i jedni i drugi pravili greške u međusobnom odnosu jer vrlo često nisu ni postavljeni za zdrave temelje.

Takođe, želela bih da skinem kapu divnim ženama, svojim prijateljicama, poznanicama, komšinicama, rođakama koje su duboko u nekim godinama, a ja samo mogu da kažem – volela bih da budem kao vi i radim na tome da budem kao vi. Učim od najboljih. Takođe divim se svim dragim ženama koje žive priču tri ili čak u jednom trenutku i četiri generacije. One ovakve izazove nemaju. One zajedno prolaze kroz faze i uče da poštuju jedna drugu i da se pomažu i ispomažu. To je blagoslov, koji retko ko danas više sebi može da priušti.

I na kraju

Bez obzira koliko smo razmišljali, odgovora nema. Sve zavisi iz perspektive iz koje se priča. Od porodice i onih koji je čine. Ostaje pitanje: Koja je granica lične slobode koju smemo da pređemo? I koliko je tanka granica između brige, sebičnosti i slobode?