Piše: Dragan Vojvodić //

Otac majka sestra brat (Father Mother Sister Brother), najnoviji film američkog reditelja Džima Džarmuša (Jim Jarmusch, 1985), u kojem glume Kejt Blanšet, Viki Krips, Šarlot Rempling, Majim Bijalik, Indija Mur, Luka Sabat, Adam Drajver i Tom Vejts, koji je u petak otvorio Beograd film festival (BFF), premijerno je prikazan na Venecijanskom filmskom festivalu gde je nagrađen Zlatnim lavom.

Otac majka sestra brat svojim naslovom sugeriše tematiku filma – međusobne odnose roditelja i dece. A ono što je tipično za ovaj film jeste da ne postoji nikakav zaplet, drama, niti se naslućuje rasplet radnje koja je takođe tipična za filmski jezik.

Kako bi istakao skrivene, prećutkivane elemente porodičnih odnosa, Džarmuš je zaobišao sve klasične kompozicione okvire. Film je ispunjen nelagodom, prazninom, odnosima osoba koje bi trebalo da su bliske a zapravo ne znaju ništa jedne o drugima.

Džarmuš gledaoca ostavlja u stalnom iščekivanju raspleta koji neće doći. To iščekivanje je ispunjeno nelagodom koju na momente presecaju isprazne replike a ne suštinski dijalog između roditelja i dece. Odnosi koji se odvijaju pred gledaocem, odavno ispražnjeni od svake emocije, svedeni su na veoma retke, po inerciji podrazumevane  porodične susrete. Ta gotovo arhetipska nemogućnost da se istinski razviju relacije dece i roditelja i obrnuto, Džarmuš potencira lajt-motivima ispijanjem vode, kafe ili čaja, replikama koje se ponavljaju i ubacivanjem detalja poput ručnog sata marke roleks. Akteri postavljeni za stolom ili oko njega, posezaju za ovim lajt-motivima kako bi isekli vreme ili ga doslovno potrošili ostavljajući susrete dece i roditelja ispražnjenim od svake autentične sadržine.

Džarmuš je i ovoga puta, kao i u nekoliko prethodnih filmova (npr. Kafa i cigarete), napravio omnibus, u ovom slučaju priča prožetih istim ili identičnim elementima koji neprestanim ponavljanjem gledaoca ostavljaju čak i bez momenta izneverenog očekivanja.

Tri priče, koje se odvijaju na različitim mestima: u ruralnoj Americi, Dablinu i Parizu (poput priča u njegovom filmu Noć na zemlji), prikazuju odnose dece s roditeljima, s tim što u poslednjem delu triptiha izostaju roditelji koji figuriraju samo u domenu sećanja svoje dece – brata i sestre blizanaca koji svojim dijalozima potvrđuju ono što i prethodne dve priče: da su porodični odnosi krajnje komplikovani, puni nerazumevanja i nepoznanica.

Interesantno je, za filmski jezik, repeticija gotovo apstraktnih elemenata poput usporenog prikaza skejtera koji na prvi pogled nemaju nikakve direktne poveznice sa samim tokom filma. Postavljeni kao vezivno tkivo, kao motiv naizgled potpuno udaljen od samog glavnog toka radnje, neka vrsta su simboličnog odmorišta od atmosfere koja preplavljuje celinu filma ali je i potencira.

Film je na filmskom festivalu u Veneciji osvojio najprestižniju nagradu i na premijeri bio ispraćen petominutnim ovacijama; sve tri projekcije na Beogradskom filmskom festivalu (BFF) bile su rasprodate, pohvale stižu i od publike i od stručne kritike. Ipak, neki od prikaza filma, poput onih koji tvrde da u filmu „vladaju spokoj, zadovoljstvo, prihvatanje i zen-jednostavnost“, promašuju njegovu suštinu: film gledaoce ostavlja nespokojnim i zapitanim nad sopstvenim odnosima prema roditeljima i(li) deci, koji su daleko od bilo kakve jednostavnosti ili idealizovane meditativnosti.