Autorka značajnih romana, eseja i memoara, najširoj publici poznata je po knjizi Drugi pol ( Le Deuxième Sexe, 1949), koja se smatra jednim od temelja drugog talasa feminizma i ključnim tekstom savremene teorije roda. Upravo iz ove knjige potiče jedna od njenih najcitiranijih rečenica: „Ženom se ne rađa, ženom se postaje.”

Iako je njen značaj u feminističkom diskursu nesporan, politički stavovi i privatni život Simon de Bovoar izazivali su kontroverze. Kao deo francuske levice nakon Drugog svetskog rata, Bovoar i Sartr su doživljavali SSSR kroz ideološku prizmu otpora fašizmu, zbog čega su previđali razmere staljinističkih zločina. Mada je svoje stavove kasnije modifikovala, Bovoar su zamerali da je, uprkos tome što je pisala o individualnoj slobodi i ženskoj emancipaciji, predugo bila blagonaklona prema sistemu koji je te slobode gušio.

Simon de Bovoar je studirala filozofiju na Sorboni, gde je i upoznala Sartra. U svojoj autobiografiji „Uspomene dobro vaspitane devojke“ („Memoires d’une jeune fille rangée“, 1958) napisaće: „Najveća sreća u mom životu bila je što sam upoznala Sartra“, evocirajući susret koji je promenio njen život budući da je srela nekoga s kim je mogla ravnopravno da misli i razgovara.

A upravo je ta veza sa Sartrom, pored neosporne intelektualne važnosti, bila i predmet kritike. Iako su je predstavljali kao ravnopravnu i „slobodnu“, smatra se da je Bovoar često potiskivala sopstvene potrebe, uvek branila Sartrove postupke i stavljala njegov rad ispred svog. Posebno sporni bili su njihovi odnosi sa studentkinjama i studentima: Bovoar je uvodila mlade žene u krug oko Sartra, učestvujući u emocionalno složenim „trouglovima“, o čemu je i pisala. Danas bismo takav spoj autoriteta, razlike u godinama i profesorske pozicije, bez sumnje nazvali zloupotrebom moći.

Poznato je da je Bovoar pohađala Lycée Fénelon, gimnaziju u Latinskoj četvrti, a upravo u šestom arondismanu, u kvartu Saint-Germain-des-Prés, nalazi se Place Jean Paul-Sartre et Simone de Beauvoir — trg 2000. godine nazvan u čast Bovoar i Sartra jer su decenijama živeli u tom kraju. Nasuprot tom trgu je i dalje popularan Les Deux Magots, omiljeno mesto Sartra, Bovoar i pariske intelektualne scene tridesetih i četrdesetih godina XX veka, kao i Café de Flore, u koji i danas dolaze oni koji poštuju egzistencijalizam ali i oni koji su za Floru saznali čitajući turističke bedekera ili na Instagramu.

Drugo simbolički važno mesto je Passerelle Simone-de-Beauvoir, pešačka i biciklistička pasarela preko Sene, otvorena 2006, koja povezuje Bercy i nacionalne biblioteke Pariza — Bibliothèque nationale de France – François-Mitterrand.

Tragovi Simon de Bovoar vode i do zgrade Gallimarda u 7. arondismanu. Reč je o jednoj od njenih profesionalnih adresa: kuća koja je objavljivala Sartra, Kamija, Žida… publikovala je i njene knjige. Gotovo čitav svoj stvaralački vek Bovoar je bila verna Gallimardu, koji je objavio njenu najuticajniju knjigu — „Drugi pol“, a on je ostao uz nju i kada je Katolička crkva uvrstila tu knjigu na listu zabranjenih dela, a univerziteti odbijali da je uvrste u kurikulume.

Simon de Bovoar je u toj knjizi još 1949. zapisala:

„U raspravi oko feminizma, koja je sada gotovo završena, utrošeno je mnogo mastila i ne pominjimo je više. A ipak se o njoj još govori. I ne izgleda da su velike gluposti, iznošene tokom ovog veka, mnogo rasvetlile problem.“

Grad koji ima muzeje za gotovo sve epohe i značajne francuske ličnosti — nema muzej posvećen jednoj od najuticajnijih filozofkinja 20. veka, ali se njen rad pojavljuje kroz tematske izložbe, arhive i programe posvećene feminizmu i ženskom pismu. Za razliku od Sartra, sa kojim je sahranjena u zajedničkoj grobnici na groblju Monparnas, koji je institucionalno kanonizovan, ona je bila i ostala figura koja izaziva otpor, čak i u levim i progresivnim krugovima.

Zapravo muzej Simon de Bovoar postoji — ali je rasut po gradu. U feminističkoj biblioteci Margaret Duran, u kafeima u kojima je pisala. U arhivima Gallimarda. U knjigama koje se i dalje štampaju. U čitaocima koji je iznova otkrivaju. U intelektualnom pejzažu grada.

Uprkos globalizaciji i tehnološkom kapitalizmu.