Piše: Merima Aranitović//

Stari (i)li siromašni — nevidljivi u svakodnevnom životu, ignorisani u javnim prostorima, svakodnevno se suočavaju s diskriminacijom u mestima koja su dostupna svima, poput zdravstvenih ustanova, javnog prevoza i drugih javnih prostora. Prema podacima Evropske unije, preko 20% starijih osoba u Evropi živi u riziku od siromaštva, to je naša realnost u Srbiji. Takvi ljudi često bivaju zanemareni kada su u pitanju društveni programi i resursi, jer mnoge ustanove nisu prilagođene njihovim potrebama, a oni nemaju mehanizme da se izbore za svoja prava.

Koreni problema: Zakon, sredstva ili nedostatak empatije?

Dok zakonodavstvo u teoriji obezbeđuje prava za sve građane, praksa pokazuje drugačiju sliku. Na primer, iako zakon propisuje pristup socijalnim i zdravstvenim uslugama, često se dešava da se u praksi sredstva ne izdvajaju dovoljno. Prema podacima Statističkog centra Srbije, preko 30% starijih građana koji žive sami u ruralnim područjima ima ozbiljne probleme sa pristupom osnovnim uslugama, što pokazuje da problem nije samo u zakonima, već i u sprovođenju i nedostatku resursa.

NVO organizacije ukazuju da su mnogi stariji ljudi uskraćeni za osnovna prava zbog složenih administrativnih procedura i neadekvatne podrške državnih organa, što ukazuje na nedostatak empatije i fokusiranosti sistema na njihove potrebe.

Tehnologija kao mač sa dve oštrice: Društvene mreže i digitalni jaz

Digitalna revolucija donela je mnoge benefite, ali za starije ljude, posebno one koji žive u ruralnim oblastima, društvene mreže i tehnologija predstavljaju dodatnu barijeru. Prema podacima istraživanja EU, tek 15% starijih ljudi u Srbiji koristi internet, dok je u urbanim sredinama taj procenat nešto viši, ali i dalje nedovoljan. Ovaj digitalni jaz onemogućava starije da se informišu i uključe u savremene tokove, dok društvene mreže uglavnom plasiraju sadržaje namenjene mlađoj populaciji, čime se osećaj izolacije kod starih samo povećava.

Društvene mreže takođe doprinose širenju stereotipa i stigmatizacije starijih kao zaostalih ili nesposobnih, što dodatno produbljuje jaz između generacija i pojačava osećaj nevidljivosti među starijima.

Stari koji žive sami: Specifični izazovi u ruralnim i urbanim sredinama

Život starijih ljudi koji su ostali sami predstavlja specifičan problem, a situacija je različita u urbanim i ruralnim sredinama. U gradovima, iako su stariji možda bliži potrebnim uslugama, njihova socijalna mreža često je oskudna, a osećaj usamljenosti veoma izražen. U ruralnim sredinama situacija je još teža – pristup osnovnim potrebama, poput lekara i apoteka, može biti udaljen kilometrima, a siromaštvo ih onemogućava da obezbede privatni prevoz ili negu.

Ovo izolovanje dodatno otežava starijima da se bore za svoja prava i pogoršava njihove zdravstvene i socijalne uslove.

Put ka rešenju: Osnaživanje međugeneracijske solidarnosti i edukacija

Jedno od ključnih rešenja za smanjenje diskriminacije prema starima i siromašnima leži u međugeneracijskoj solidarnosti i edukaciji šire javnosti. Mladi danas često nemaju svest o njihovim svakodnevnim problemima. Podsticanjem međugeneracijskih aktivnosti, bilo kroz obrazovni sistem ili u kontekstu lokalne zajednice, možemo smanjiti distancu i razviti empatiju.

Edukacija o problemima starijih može započeti i kroz medije koji bi mogli aktivnije da prikazuju starije osobe ne kao pasivne posmatrače, već kao ljude sa životnim iskustvom i vrednostima koje su neprocenjive za društvo.

Diskriminacija starijih i siromašnih duboko je ukorenjena u našem društvu i sistemu, ali to nije nerešiv problem. Neophodno je da kao društvo prepoznamo njihove izazove i potrebe i stvorimo prostor u kojem će oni biti vidljivi i cenjeni. Od institucionalnih reformi, preko medijskog prikaza, pa do edukacije mladih – svaka promena, pa makar i mala, može doprineti tome da se njihov položaj poboljša.

Pozivam sve čitaoce da se zapitaju: Šta mogu da učinim da neko u mojoj zajednici prestane da bude nevidljiv? Na kraju, briga o najranjivijima čini društvo humanijim i bogatijim. Neka se čuje njihov glas, a neka naša dela postanu dokaz naše solidarnosti.