Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

„Imala je trinaest godina. Mislila je da će umreti od ljubavi. Sada, u svojim osamdesetim, sanja o ljubavi koja donosi smrt, ali samo u snu”, piše u priči „Roze olovka sa crvenim srcem“ Bojana Karavidić. Ovakav epilog mogao bi biti patetičan, da je takav diskurs svojstven prvoj objavljenoj knjizi Bojane Karavidić. Ali u knjizi Očekujući odgovor (Partizanska knjiga, Kikinda, 2024), baveći se temama ljubavi, života i smrti, autorka izbegava kliše.

Knjiga se sastoji od 21 priče okupljene u tri poglavlja: Ljubav, Život i Smrt, a uz centralne teme asocijativno se nižu motivi kao što su: detinjstvo, prošlost, usamljenost, izgubljeni snovi, starost, ali i uživanje u životu, telo, erotika, seks…

Kroz svoje priče, Bojana Karavidić pokazuje da može pisati iz različitih perspektiva. Kao ljubavnica koja sama sebi kupuje burmu, žena čiji četvrti muž lakira nokte na njenim kvrgavim prstima stopala, udovac čija su deca odjezdila u inostranstvo, dve spodobe koje pred povratak u porodično gnezdo žele da eliminišu greh bračne prevare iz biografije, ubica vlastite supruge, žena koja sanja da će u svojoj 65 godini roditi dete, penzionerka koja, iako svesna da nije ni zanoktica Tomasa Bernharda, ne odustaje od zamišljaja da postane slavna…

Diverzitet narativnih glasova čine protagonisti i protagonistkinje koji su živeli u vremenu u kojem se kupovalo u Zlatarni Celje, nosile se Vrangler zvoncare, muzika se slušala sa kasetofona Fillips a čitala Virdžinija Vulf i Silvija Plat, koji danas skajpuju i vešto barataju kompjuterima…

U načinu na koji piše oseća se da je Bojana Karavidić novinarka jer ekonomično barata rečima. Jezik knjige je komunikativan, pročišćen od opštih mesta i kvazirefleksivnosti. Naratori i naratorke, pripovedajući u formi prvog i trećeg lica, imaju svoja imena ili su jednostavno „ona” i „on”. Jedna od pripovedaka – „Očekujući odgovor”, napisana je i u formi epistole, kao kroki svakodnevice u kojoj postoji potreba za razgovorom i ispovešću, ali u prozi bez preterane sentimentalnosti, koja inače jeste zamka kada se o takvim temama pripoveda.

U svojim pričama Bojana Karavidić piše o intimi, telu, starenju i seksu, na jedan direktan način koji nije banalan. Ne prećutkuje događaje koje zatrpavamo eufemizmima ili zaboravom, kao što su, recimo – gaćice umrljane menstrualnom krvlju, prezervativ poput ribljeg mehura sa očevom spremom u njemu, rafalna detonacija prdeža jednog od najviđenijih frankofona u jugoistočnoj Evropi…

Ako bi ideja ove knjige bila potraga za utehom i smislom, mogli bismo pomisliti da su – bar prema stereotipima u našoj kulturi – naratori i naratorke priča najčešće oni/one za koje je u životu za mnogo šta kasno. Međutim, to nije tačno. A kada naratorka priče „Prljave devojačke gaće”, koja uprkos godinama i dalje teži književnoj slavi, u ironičnom tonu kaže: „Iskopala sam ličnu traumu – prljave gaće koje su roditelji pronašli u mom pisaćem stolu…”, pomislimo da ne postoji iskustvo koje se ne može prevazići (samo)ironijom i humorom.

Mada se autorka našla u potencijalno marginalizovanoj poziciji – kao žena pisac, sa svojom prvom knjigom, nedovoljno umrežena unutar književnih krugova ili bukstagram zajednice – to neće umanjiti recepciju ove knjige. Dobar izbor izdavačke kuće, uz propratni tekst Ivane Đurić Paunović i korice koje je dizajnirao Vlado Trtić, pravi su okvir za vešto napisane priče koje se lako čitaju i pružaju razlog za razgovor.

Bojana Karavidić (1954) završila je Fakultet političkih nauka u Beogradu. Bavila se novinarstvom (Radio Jugoslavija, Radio Novi Sad, Radio Beograd), pisala je za NIN i druge novine i magazine. Osnivačica je Udruženja građana „Suburbium” i Korzo Portal-a za urbanu kulturu i baštinu. Na književnom konkursu „Ulaznica” 2018. dobila je prvu nagradu za priču.