Piše: Dragan Vojvodić //

Izložba radova iz stalne kolekcije Kiasma muzeja u Helsinkiju, pod nazivom Kamen, papir, makaze (Rock, Paper, Scissors), otvorena je 14. februara 2025. godine u najvažnijem finskom muzeju savremene umetnosti. Ova izložba istražuje kako umetnička dela i materijali od kojih su izrađena međusobno utiču jedno na drugo. Uključuje radove finskih i međunarodnih umetnika od 70-ih godina prošlog veka do danas. Fokusira se na fenomen materijalnosti ili njene odsutnosti u umetnosti s ciljem da pruži uvid i ključ za razumevanje savremene umetnosti.

Opseg materijala koji se koriste u savremenoj umetnosti postao je gotovo neograničen, što čini izbor materijala i način rada s njima jednim od ključnih elemenata u definisanju sadržine umetničkog dela što ukazuje na samu prirodu savremene umetnosti, njenu pojavnost, značenje i način tumačenja.

Među radovima na izložbi Kamen, papir, makaze nalazi se dela značajnih finskih autora kao i autora koji imaju značajnu internacionalnu reputaciju. Među njima su i: Kles Oldenburg, Donald Džad,Vejd Gajton,Jozef Bojs, Ričard Sera ili Mikelanđelo Pistoleto.

Kles Oldenburg (Claes Oldenburg), Extinguished Match (1987)

Kles Oldenburg je postao prepoznatljiv po svojim predimenzioniranim skulpturama svakodnevnih predmeta postavljenih u javni prostor. Glavno obeležje njegovog umetničkog dela, koje se vezuje za pop art period, jeste trivijalizacija, monumentalizacija banalnog, humor i ironija.

Njegovo delo se suprodstavlja klasičnoj umetničkoj skulpturi izrađenoj od čvrstih materijala (čelik, fiberglas, aluminijum), prezentujući jedan nov koncept skulpture koja urađena u identičnim materijalima izgleda komično i labilno.

Donald Džad (Donald Judd), Untitled (1989)

Džadova neimenovana skulptura od korodiranog čelika i poliranog pleksiglasa predstavlja reprezentativan primer minimalne skulpture. Minimal art kao reakcija na apstraktni ekspresionizam, naraciju i simboliku u umetnosti iznedrio je čitavu plejadu umetnika koji su se odrekli prvenstveno ekspresivnosti, emocionalnosti, ličnog pristupa u umetnosti da bi proizvodili dela jednostavne geometrijske forme, izrađenih industrijski precizno, insistirajući na ponavljanjima istih ili sličnih formi s naglaskom na njihovom odnosu sa prostorom u kom su izložene.

Ključna ideja ovog pristupa u umetnosti jeste da umetničko delo predstavlja ono što vidite, nema skrivenih značenja. Konkretno u ovom Džadovom radu, prikazanom na izložbi, celokupna konstrukcija je vidljiva i spolja i iznutra. Prostor postaje gradivan element ne samo kao omotač dela već i kao šupljina unutar njega.

Vejd Gajton (Wade Guyton), X poster, indžekt-štampa na papiru (2008)

Vejd Gajton je jedan od najznačajnijih umetnika postdigitalne generacije. Njegova umetnička praksa istražuje odnos umetnosti i tehnologije, na koji način digitalni procesi (skeneri, štampači, softveri) utiču na prirodu slike, crteža ili otiska. Umetnik u svom radu koristi različite štampače, industrijske i kućne, štampa na platnu i papiru većih dimenzija, koristi kao početne elemente digitalne fajlove minimalnih formi poput znaka X ili traka i crnih površina. U procesima štampe, usled neravnina materijala ili trošenja ketridža, dolazi do nepravilnosti, grešaka, mrlja, izobličenja, trganja, praznina i sl.

Gajton insistira na toj nesavršenosti, zasnivajući celokupan svoj rad na slučajnosti, greški. Izloženi rad, koji delomično prikazuje predimenzionirano slovo X, u isto vreme je neutralan znak, ali i znak poništenja, brisanja i prekida. Rad poprima formu postera koji se referiše na masovnu proizvodnju i komercijalnu štampu. Sve njegove očigledne nesavršenosti, greške proizvedene prilikom štampe, čine svaki primerak u seriji jedinstvenim.

Koristeći štampače i skenere, Gajton propituje značenje slike u sadašnjem momentu. Za njega greška nije element eliminacije, već kreacije, a minimalne forme koje koristi proizvode kompleksne asocijacije (brisanje, zabrana, kraj). Ovo delo se direktno oslanja na minimal art i preuzima konceptualne postupke gde je važniji proces rada nego samog dela.

Jozef Bojs (Joseph Beuys), Das Schweigen (Ingmar Bergman), originalne filmske trake Bergmanovog filma Tišina, (1973)

Jozef Bojs je bio nemački umetnik, teoretičar umetnosti i politički aktivista, jedan od najvažnijih predstavnika neoavangarde i konceptualne umetnosti. Zagovarao je prošireni pojam umetnosti, da svi ljudi imaju umetnički potencijal koji se ne ispoljava u slikanju ili vajanju, već u transformaciji društva. Upotrebljavao je različite neumetničke materijale, za njega prepoznatljive poput masti i filca. Za njega umetnost nije samo objekat već i čin i događaj.

U ovom radu, čiji naziv Das Schweigen referiše na film Ingmara Bergmana Tišina iz 1963. godine koji istražuje nemogućnost komunikacije između ljudi, unutrašnju teskobu i apsurd egzistencije. Bojs koristi pet originalnih filmskih traka nemačke verzije pomenutog filma i njihove kutije. On ih transformiše iz predmeta upotrebne vrednosti u umetnički materijal pri čemu one postaju neupotrebljive. Iako bi se reklo da se prvenstveno referišu na Bergmanov film, trake i kutije postaju objekat koji sugeriše muk ili nemogućnost komunikacije činjenicom da je njihova dalja upotreba nemoguća.

Ričard Sera (Richard Serra) i Carlota Fay Schoolman, Television Delivers People, video-rad, trajanje 6 minuta i 36 sekundi, (1973)

Ovaj video-rad je osmišljen da bude emitovan u okviru propagandnog programa. Koncipiran kao film koji sadrži niz informacija koje direktno kritikuju mas medije i TV marketing emitovan je upravo tokom vremena predviđenog za marketing kako bi informacije koje film sadrži bile direktno prenesene gledaocima u njihovim domovima. Informacije koje se skroluju na ekranu upozoravaju na mnogostruke negativne efekte koje televizija ima na ljude.

Mikelanđelo Pistoleto (Michelangelo Pistoletto), Third Paradiso, pleksiglas, crna boja, (2002–2015)

Znak koji sadrži tri kruga, islikan crnom bojom na ogledalu predstavlja varijaciju simbola beskonačnosti koji referiše na koncept trećeg raja, a koji je razvio sam umetnik. Dva spoljna kruga simbolišu prirodu i tehnologiju dok unutrašnji predstavlja njihovo spajanje. Po umetnikovom konceptu ljudska civilizacija bi trebalo da pronađe ravnotežu između prirode i tehnologije kako bi se osigurao nastavak egzistencije na planeti Zemlji.

Italijanski umetnik Pistoleto postao je prepoznatljiv po figurama koje je slikao na ogledalu ostavljajući prostor publici da do kraja koncipira izgled samog rada ogledajući se u njemu. Zavodljiva interaktivnost u ovom radu ujedno provocira i mentalni i intelektualni angažman.

Izložba radova iz stalne kolekcije Kjasma muzeja Kamen, papir, makaze pruža kompleksan uvid u bogatstvo i izazove savremene umetnosti kroz prizmu materijala – onih opipljivih, ali i onih koje možemo samo zamisliti.

Navedeni radovi samo su neki od predstavljenih na izložbi koja se u Kjasmi može pogledati  do 18.1.2026. godine.