Piše: Iskra Lj. Marin //

Pobeda studentske liste predstavlja istorijski trenutak u političkom životu Srbije koji mora dovesti do preispitivanja načina na koji funkcionišu institucije, kako se donose odluke i kome su one namenjene. Radujemo se ovom trenutku ali znamo da odgovornost tek počinje. Značaj ove promene ne ogleda se samo u smeni vlasti već i u očekivanju da se drugačije urede odnosi između države i građana, da se javne institucije više otvore za stručnu javnost i da odgovornost za donošenje odluka postane vidljivija.

Kultura je jedan od prostora u kojima se domet tih promena mora jasno pokazati.

Način na koji se finansiraju umetnost i kulturna produkcija, biraju rukovodioci ustanova, podržavaju obrazovanje i istraživanje i raspodeljuju javna sredstva govori o vrednostima koje društvo zastupa. Zato je važno razgovarati o tome šta politička promena može da znači za kulturni život Srbije, ali i šta je potrebno da bi se očekivanja pretvorila u konkretne rezultate.

Promena vlasti otvara mogućnost za drugačiju kulturnu politiku, ali njena vrednost zavisiće od odluka koje budu donete i načina na koji će se sprovoditi.

Politička promena dobija svoj puni smisao tek kada počne da se odražava na svakodnevni život građana i rad institucija. U kulturi to znači stvaranje uslova u kojima se stručnost vrednuje, javni novac raspodeljuje transparentno, obrazovanje i kultura prepoznaju kao dugoročna ulaganja u vrednosti, a umetnici i kulturne organizacije mogu da rade bez političkog uslovljavanja. To su promene koje se ne ostvaruju preko noći, ali se mogu jasno prepoznati u načinu na koji institucije funkcionišu i u mogućnostima koje pružaju ljudima.

Zato je važno da se nova politička situacija ne posmatra samo kroz očekivanja već i kroz odgovornost za njihovo ostvarivanje. Građani, stručna javnost i ljudi koji rade u kulturi trebalo bi da imaju mogućnost da učestvuju u oblikovanju kulturne politike, ali i da prate njene rezultate i ukazuju na probleme. Kritičko preispitivanje odluka nije suprotno promenama, već je jedan od uslova njihove održivosti.

Pobeda studentske liste otvorila je pitanje promena u kulturnoj politici Srbije, ali i mogućnosti da se drugačije urede odnosi između države, kulturnih ustanova, umetnika i javnosti. Značaj tih promena ne bi se merio samo visinom budžetskih izdvajanja već i načinom na koji se raspoređuje javni novac, uslovima rada u kulturi i dostupnošću različitih ali kvalitetnih kulturnih sadržaja građanima.

Uz povećanje izdvajanja za kulturu i mere koje bi trebalo da unaprede položaj samostalnih umetnika, rad kulturnih ustanova i dostupnost kvalitetnih kulturnih sadržaja, sem u centru i u manjim sredinama važno je kakve će se promene desiti i u praksi.

Povećanje budžeta jeste važno, ali nije dovoljno ako se ne promene i kriterijumi raspodele sredstava. Među problemima na koje ukazuju organizacije civilnog društva i kulturni radnici jeste i to što konkursno finansiranje poslednjih godina najčešće nije obezbeđivalo podršku onima koji se kontinuirano bave kulturom, razvijaju programe i godinama ulažu u kulturni život svojih sredina. Organizacije koje imaju iskustvo, rezultate i izgrađenu saradnju sa publikom, najčešće je reč o nezavisnim organizacijama i nevladinom sektoru, radile su u neizvesnim uslovima, zaviseći od kratkoročnih projekata i netransparentnih odluka komisija.

Zato je potrebno razgovarati o transparentnosti konkursa, jasnoći kriterijuma i obrazloženju odluka. Važno je da se sredstva raspodeljuju prema kvalitetu programa, njihovom značaju za javnost, kontinuitetu rada i realnim potrebama kulturne scene. Stručne komisije morale bi da imaju dovoljno samostalnosti da odlučuju bez političkih i drugih pritisaka, dok bi rezultati konkursa i način trošenja javnog novca trebalo da budu dostupni javnosti.

Sloboda u raspodeli sredstava ne bi smela da znači proizvoljnost, već mogućnost da se prepoznaju različite potrebe i vrednosti kulturnog života, uključujući i one koje ne odgovaraju tržišnim prioritetima. Kulturna politika trebalo bi da omogući opstanak i razvoj nezavisnih organizacija, malih izdavača, umetničkih inicijativa i istraživačkih projekata, a ne da ih primorava da svoj rad prilagođavaju očekivanjima donosioca odluka. Podrška kulturi podrazumeva i uvažavanje dugoročnog rada koji ne mora uvek da donese neposredne ili lako merljive rezultate.

Jednako je važno pitanje odnosa prema obrazovanju. Škole, biblioteke, fakulteti i druge obrazovne ustanove moraju biti prepoznati kao važni učesnici kulturnog života, a ne samo kao mesta na kojima se znanje prenosi u okviru nastavnih kurikuluma. Saradnja obrazovanja i kulture omogućava mladima da se upoznaju sa različitim umetničkim praksama, razvijaju čitalačke navike i kritičko mišljenje i učestvuju u kulturnom životu izvan formalnog obrazovanja.

Vrednovanje obrazovanja podrazumeva i bolje uslove za nastavnike, bibliotekare, istraživače i umetnike koji rade sa mladima. Kulturna politika ne može se dugoročno razvijati bez ulaganja u ljude koji prenose znanje i stvaraju prostor za susret sa umetnošću. To se posebno odnosi na saradnju škola i kulturnih ustanova, podršku školskim bibliotekama i dostupnost knjiga, pozorišnih predstava, izložbi i drugih kulturnih sadržaja deci i mladima, bez obzira na mesto stanovanja i materijalne mogućnosti njihovih porodica.

Posebnu pažnju zaslužuju umetnički instituti i istraživački centri koji povezuju umetničku produkciju, obrazovanje i teorijski rad. Njihov doprinos ne može se procenjivati isključivo brojem događaja ili kratkoročnim rezultatima. Oni stvaraju uslove za eksperiment, istraživanje novih formi, saradnju različitih disciplina i međunarodnu razmenu. Stabilnija institucionalna i programska podrška takvim inicijativama omogućila bi kontinuitet rada i razvoj projekata koji zahtevaju vreme, istraživanje i saradnju.

Promene u kulturnoj politici trebalo bi da obuhvate i način upravljanja javnim ustanovama. Izbor rukovodilaca na osnovu stručnosti, jasnih kriterijuma i transparentnih procedura važan je uslov njihove autonomije. Promena vlasti ne bi trebalo da znači samo smenu ljudi na rukovodećim mestima, već uspostavljanje pravila koja će sprečiti da kulturne ustanove postanu instrumenti političkog uticaja. Njihova odgovornost prema javnosti ne isključuje samostalnost u izboru programa i umetničkih sadržaja.

Drugo važno pitanje je decentralizacija. I to suštinska, a ne deklarativna uz zadovoljavanje tzv. kvota. Kulturni život Srbije ne čine samo nacionalne ustanove, veliki festivali i programi u Beogradu. Njegov sastavni deo su i biblioteke, galerije, muzeji, domovi kulture, nezavisne scene i lokalne inicijative. U manjim sredinama kulturni programi često zavise od ograničenih budžeta i angažovanja malog broja ljudi. Podrška takvim sredinama zahteva više od povremenih projekata: potrebni su dugoročnije finansiranje, odgovarajuća infrastruktura i povezivanje lokalnih aktera sa širim kulturnim mrežama.

U tom kontekstu, važno je obezbediti prostor i za nove generacije umetnika, ali i za stvaraoce sa dugogodišnjim iskustvom. Podrška mladima ne bi trebalo da podrazumeva zanemarivanje starijih umetnika, kao što ni profesionalno iskustvo ne bi smelo da bude prepreka novim inicijativama. Kulturni život razvija se kroz razmenu znanja, iskustava i različitih pogleda na svet. Zato bi kulturna politika trebalo da prepoznaje i podržava različite faze stvaralačkog rada, uz uvažavanje problema sa kojima se umetnici suočavaju zbog nesigurnih prihoda, godina, pola ili drugih okolnosti.

Pobeda studentske liste sama po sebi neće rešiti probleme kulturnog sistema. Ona, međutim, otvara mogućnost da se najavljene mere pretoče u konkretne odluke i institucionalne promene. Njihov domet zavisiće od budžetskih prioriteta, zakonskih rešenja, kvaliteta konkursnih procedura i spremnosti da se o kulturnoj politici odlučuje u dijalogu sa stručnom i širom javnošću.

Za ljude koji rade u kulturi posebno je važno da promene ne ostanu na nivou deklaracija. Njihov značaj pokazaće se kroz stabilnije uslove rada, dostupnije finansiranje, transparentnije konkurse, autonomiju ustanova i veću podršku organizacijama i pojedincima koji zaista doprinose kulturnom životu koji moraju biti prepoznati kao partneri u razvoju kulturne politike, a ne kao njeni sporedni učesnici.

Pitanje kulture posle političke promene zato nije samo pitanje budućeg budžeta ili novih ljudi na čelu ustanova. To je i pitanje kriterijuma po kojima se vrednuje kulturni rad, odnosa prema obrazovanju, kulturi i istraživanju i mogućnosti da se javna sredstva raspodeljuju u interesu građana, a ne prema političkoj podobnosti ili drugim netransparentnim merilima.

Ova politička promena jeste prilika da se uspostave pravedniji uslovi rada, veća institucionalna autonomija i otvoreniji odnos prema različitim neinstitucionalnim umetničkim i intelektualnim praksama.