Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Očekuje se da umetnik/umetnica u umetničku rezidenciju stigne sa preciznim projektom i planom. Ali, rezidencija nikada nije samo prostor; ona je kontekst koji, pre ili kasnije, odredi novu temu – često važniju od one koja je prvobitno planirana. O jednoj od tih važnih tema pišemo 18. decembra, na Međunarodni dan migranata, koji je Generalna skupština Ujedinjenih nacija ustanovila 2000. godine.

Cité internationale des arts: očekivanja i iskustvo

U godini u kojoj pariski Cité internationale des arts slavi šezdeset godina postojanja, boravila sam u ovoj umetničkoj rezidenciji sa multimedijalnim umetnikom Draganom Vojvodićem, a tema koja nam se sama nametnula bila je – beskućništvo. Uprkos drugačijim planovima, ,,suživot” sa mladim beskućnicima, migrantima iz Afrike, vratio nas je dugogodišnjem projektu u kojem smo propitivali pojmove kao što su: dom, beskućništvo, liminalnost identiteta i socijalna nevidljivost.

Cité internationale des arts, osnovan 1965. godine, jedna je od najstarijih i najznačajnijih umetničkih rezidencija na svetu. U njoj svakog meseca boravi više od 300 umetnika i umetnica iz preko stotinu zemalja sveta. Tokom jula i avgusta 2025. godine Dragan (Vojvodić, prim. aut.) je u Cité-u planirao da se bavi zvukom, a ja da pišem o nevidljivosti u savremenoj umetnosti, u kontekstu rodnih politika. Međutim, neposredno okruženje rezidencije ponovo nas je povezalo sa našim zajedničkim projektom The Meaning of Home in Today’s World: Farsickness, Homesickness, Homelessness iz 2021.

Naime, između 50 i 100 mladića iz Malija, Senegala, Obale Slonovače, Gvineje, Eritreje, Sudana – bez dokumenata i doma, svakodnevno je noćilo ispod natkrivenog prolaza Cité-a, pod prozorima našeg studija. Tokom dana beskućnici su bili nevidljivi – njihovi šatori sakriveni, smeće odnešeno, ulice oprane – uveče su se vraćali na „sigurno mesto”.

„Migranti“ i(li) „beskućnici“

Posmatrajući mlade beskućnike iz Afrike, videla sam kako se pojmovi kao što su „migrant“ ili „osoba bez doma” u praksi tumače kroz pretpostavke i vrednosne sudove. I sama sam morala da osvestim kako ti filteri utiču i na moje čitanje stvarnosti. U najširem smislu, migranti su osobe u kretanju – privremeno ili trajno, iz ekonomskih, političkih ili ličnih razloga. „Osobe bez doma“ –  bez stabilnog su prostora za stanovanje. Međutim, iako te reči zvuče neutralno, najčešće se koriste kao diskriminatorne etikete. Neretko zaboravljamo da oni koji žive „u pokretu“ ili „izvan doma“, „unsheltered people“, „invisible homelessness“,  „tražioci azila“, „neregularni migranti“, „maloletni migranti bez pratnje“, „maloletnici bez dokumenata“ – nisu bez identiteta, sećanja, prošlosti.

Kada vlast ne može da pruži konkretniju i održiviju podršku često pribegava strategiji tzv. pasivne tolerancije – prećutnog dopuštanja da ljudi bez doma spavaju na javnim površinama, uključujući i prostor ispred Cité-a. Takva praksa može izgledati kao izraz empatije, ali ujedno razotkriva ograničenja inkluzivnosti u svakodnevnom životu.

Ko su mladi beskućnici iz Afrike?

Većina mladih Afrikanaca, pariskih beskućnika, tražioci su azila, izbeglice ili migranti bez dokumenata. Neki migranti su smešteni u kampovima, privremenim centrima ili hotelima koje plaća država; mnogi, međutim, ostaju bez  smeštaja i spavaju na ulici tako da su, budući da nemaju mesto stanovanja, i beskućnici. Pošto država nema dovoljno kapaciteta za smeštaj svih tražilaca azila, mnogi mesecima čekaju da budu registrovani, neki nemaju prava na smeštaj jer nemaju uređen status te žive bez krova nad glavom.

Mladi beskućnici ispred Cité-a pobegli su od rata, siromaštva, političkog progona ili klimatskih katastrofa. Dok čekaju odluku o azilu, žive na ulici. Većinom su maloletni ili se predstavljaju kao takvi da bi dobili zaštitu, što dodatno oblikuje njihovu „nevidljivost“.

Iskaz o maloletnosti uobičajena je praksa jer maloletnici uživaju veću zaštitu.„Maloletni migranti bez pratnje““ (Mineurs non accompagnés) često nemaju nikakve dokumente.  Zloupotrebe i pogrešne procene nisu retke, a institucionalna sumnja mnoge vodi u limb – nisu ni deca, ni odrasli, ni državljani, ni proterani. Ova situacija ih stavlja u paradoksalnu poziciju: ne mogu biti deportovani ali ih ne uključuju u sistem u potpunosti. Država „toleriše“ njihovo prisustvo, ali ih ne priznaje.

Umetnička rezidencija i nevidljivost

Pošto su mnogi umetnici u rezidenciji i sami migranti ili imaju iskustvo migracije, nameće se pitanje: šta znači stvarati u okruženju nevidljivih mladih ljudi u sred Pariza?

Između umetnika i migranata postoji jasna, premda neizgovorena barijera: njihovi životi odvijaju se paralelno, ponekad na fizičkoj udaljenosti od svega jednog metra, ali uz bukvalnu i šuštinsku distancu. Ova situacija jasno otkriva paradoks savremenih politika inkluzije – pojedinci mogu biti fizički prisutni, ali ne i u potpunosti institucionalno priznati.

Mladi migranti koji noći provode ispred umetničke rezidencije predstavljaju upravo tu ambivalentnu zonu: oni su tu, ali su istovremeno institucionalno „van“ društvenog okvira. U takvim okolnostima, njihovo prisustvo ispred Cité-a postaje više od socijalne slike – ogledalo ograničenja umetničkih i kulturnih politika koje nominalno teže inkluzivnosti. Jer Drugi ostaje marginalizovan i identifikovan zbog svoje različitosti od centra.

Pozicija mladih beskućnika nije samo političko pitanje, već stanje liminalnog identiteta: identiteta koji se oblikuje na preseku nevidljivosti, mobilnosti i društvenih granica — između doma i ne-doma, prava i ne-prava, prisutnosti i nevidljivosti.

Ovaj paradoks postaje posebno vidljiv u umetničkom kontekstu – prostoru koji formalno insistira na otvorenosti i dijalogu. Koliko umetnost i umetnici mogu, smeju i treba da prevaziđu okvire posmatrača, a koliko nesvesno učestvuju u reprodukciji iste nevidljivosti koju u svojim radovima kritikuju?

Kako izgleda svakodnevica mladih beskućnika?

Beskućnici ispred Cité-a ili su maloletni ili se predstavljaju kao najranjivija grupa u migracionom sistemu kako bi dobili zaštitu. Iako ne mogu biti deportovani, teško im je da se uključe u školovanje, pronađu posao ili obezbede stabilan smeštaj. Ostaju u svojevrsnom pravnom limbu: nisu potpuno priznati, ali ni formalno odbačeni.

Njihova garderoba, mobilni telefoni i rančevi najčešće jedina su im imovina. Na prvi pogled, ne razlikuju se mnogo od prosečnih pariskih vršnjaka: u modernim trenerkama, s kačketima na glavi i slušalicama na ušima, mobilnim telefonima, ruksacima. Iako žive na ulici, vode računa o higijeni – svakog jutra i večeri peru zube i noge na česmi ispred zgrade Cité-a. Ponekad su bučni, što izaziva napetost u okruženju, ali njihov način života je rezultat nevolje, a ne izbora. Između umetnika koji stvaraju i mladih ljudi koji preživljavaju stvara se neizbežna, distanca. Povremeno dolazi policija; često humanitarne organizacije donesu hranu ili osnovne potrepštine.

Uloga organizacija i ograničenja sistema

Pariz ima razvijenu mrežu javnih, nevladinih i volonterskih organizacija koje pružaju pomoć mladim migrantima i beskućnicima, ali broj ljudi koji traže zaštitu često prevazilazi raspoložive resurse – što je situacija koja se ponavlja u mnogim evropskim metropolama. Humanitarne organizacije, kao što je Utopia 56, intervenišu u situacijama kada migranti spavaju na ulici, ispred javnih zgrada ili na javnim površinama i pomažu beskućnicima i maloletnim migrantima bez pratnje tako što im dele hranu, ćebad, vreće za spavanje, osnovne potrepštine i pomažu u nalaženju skloništa kad god je to moguće. Međutim, zbog ogromnog pritiska, pošto je sistem preopterećen, mnogi ostaju izvan njegove pomoći.

Inkluzivnost i empatija u praksi

Iako Cité promoviše ideju interkulturnog dijaloga i često organizuje izložbe posvećene iskustvima migranata, svakodnevna interakcija između umetnika i mladih ljudi koji spavaju ispred i pored ulaza u zgradu gotovo da ne postoji. Iz straha, zbog nepoznavanja jezika ili institucionalnih ograničenja.

Takva distanca pretvara prostor zamišljene koegzistencije u polje nevidljivosti i društvenih granica. Da li suživot sa onima koji žive „u pokretu“ ili „izvan doma“ može doprineti razumevanju njihovih problema, ako je jasno da njihove perspektive ne možemo u potpunosti usvojiti? Otvara se i dilema u kojoj meri je relevantno da onaj ko nije svakodnevno ugrožen preispituje položaj onoga koji jeste. Može li kritičko promišljanje postojati bez istinskog dijaloga?

I, na kraju, ostaje pitanje koje postavljam sama sebi: Zašto, iako sam se bavila pitanjima inkluzivnosti i empatije, tokom boravka u Cité-u nisam pokušala da stvorim prostor za stvarni dijalog sa mladim beskućnicima iz Afrike?