Art Box portal //

Pred projekciju filma The Invite Olivije Vajld, u okviru filmskog programa ovogodišnjeg Way Out West festivala u Geteborgu, ispred bioskopa Capitol formirala se duga kolona. Film je privukao veliku pažnju i pre nego što je počeo, pretpostavljam zbog teme, rediteljke Olivije Vajld i glumačke postave koju čine Olivija Vajld, Set Rogen, Penelope Kruz i Edvard Norton.

Tokom ovogodišnjeg Way Out Westa prvi put su dodeljene Flamingo nagrade, a o jednoj od njih – WOW Audience Flamingo – odlučivala je publika. Nakon što su završene projekcije, proglašeno je da nagrada publike pripada upravo filmu The Invite.Tako se duga kolona koja se formirala pred projekciju nekoliko dana kasnije pretvorila i u svojevrsni odgovor publike: The Invite nije samo privukao gledaoce, već je upravo njihovim glasovima proglašen za festivalskog favorita.

Film je na Way Out Westu imao švedsku premijeru, a u švedske bioskope stiže 21. avgusta.

Možda je najtačniji opis filma The Invite da podseća na jednu od onih situacija koje počnu prilično bezazleno da bi ubrzo postale mnogo neprijatnije i ozbiljnije. Neko vas pozove na večeru. Dođete, razgovarate o nevažnim stvarima. A onda shvatite da se zapravo razgovara o svemu onome o čemu ljudi obično ne govore.

Vajld u filmu igra Anđelu, koja sa mužem Džoom (Seth Rogen) živi prilično predvidljiv život. Džo je razdražljiv, nezadovoljan poslom i sopstvenim životom, dok Angela, koja je zapostavila svoje snove, održava privid normalnosti.

Do zapleta dolazi kada Angela pozove na večeru komšije koji žive u stanu iznad. Pinu, koju igra Penelope Kruz, i Houka, u tumačenju Edvarda Nortona, upoznajemo kao potpuno drugačiji par. Slobodniji su, otvoreniji i naizgled mnogo zadovoljniji sobom. Uz to, Anđela i Džo ih često čuju, pa su svedoci toga da je seksualni život njihovih komšija očigledno mnogo uzbudljiviji od njihovog.

Tu Vajld pronalazi motiv za tragikomediju.

Pina i Houk nisu samo komšije koje ih nerviraju. U isto vreme, oni im i zavide, jer predstavljaju projekciju onoga što bi Anđela i Džo želeli da budu. Ipak, i tuđa sloboda ima svoju cenu. Što se večera više približava kraju, to je manje jasno ko je zaista slobodan.

Pošto je priča gotovo u potpunosti smeštena u stan, čini se da su gledaoci zapravo u pozorištu, a ne da gledaju film. Kvalitet filma su upravo, uprkos nizu komičnih situacija, razgovori i podtekst.

Koliko smo samo puta sreli čoveka kakav je Džo, koji se stalno žali, a gotovo nikada ne kaže šta ga zaista muči? Čoveka koji svoje frustracije pokazuje kroz nezadovoljstvo i nezainteresovanost. Ili nekoga poput Anđele, koja je naizgled zadovoljna isključivo ulogom domaćice i majke? Ili nekoga kao što je Pina – direktna, samouverena, bez mnogo obzira prema tuđim granicama i spremna da ih pomera? Ili nekoga poput Houka, opuštenog i pomalo ekscentričnog, koji ispod spoljašnje sigurnosti ipak krije traumu i ranjivost?

Koliko puta smo prisustvovali situaciji u kojoj bračni par jedno drugom dobacuje sitne uvrede? Videli ženu koja želi da ostavi bolji utisak na gotovo nepoznatu osobu? Muškarca koji se pravi da ga nešto ne zanima upravo zato što ga veoma zanima? Ljubomoru koja se maskira kao ravnodušnost?

Tema filma je zapravo iskrenost u odnosima. Koliko možemo da budemo otvoreni prema partneru, a da ne ugrozimo sliku koju smo godinama gradili o sebi? I šta se događa kada neko drugi, sasvim slučajno, izgovori ono što smo sami sebi dugo prećutkivali?

Film je zapravo i najubedljiviji dok se drži tih prepoznatljivih situacija između četvoro ljudi za stolom.

Na početku se smejemo, ali se kasnije smeh sve više meša sa nelagodom. Film postepeno prelazi iz komedije u dramu, a ono što je u početku delovalo kao bezazlena večera dobija ozbiljnije tonove.

The Invite nije film koji nudi odgovore o ljubavi, monogamiji ili savremenim vezama. Ali uspeva da postavi neprijatno pitanje: da li je ono što nazivamo stabilnim životom zaista život koji želimo?