Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić//

Iako se Bitef, naš najveći i najstariji međunarodni pozorišni festival, ove godine ne održava u institucionalnom obliku, sinoć je u Beogradu, predstavom „Proces Peliko“ Mila Raua i Servane Dekle, otvoren ne:Bitef. Mada je Milo Rau, jedan od najznačajnijih evropskih reditelja zbog svog govora na otvaranju 58. Bitefa postao je persona non grata za srpski režim, njegova predstava izvedena je uživo u prostorijama Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, a zahvaljujući podršci zvaničnog YouTube kanala SVI U BLOKADE | FDU, putem kojeg je organizovan lajv striming, ovoga puta jedna (ne)bitefovska predstava bila je dostupna mnogo širem krugu publike.

Proces Peliko (Le procès Pelicot) autora Mila Raua (Milo Rau) i Servane Dekle (Servane Dècle), u koprodukciji Bečkog festivala i Festivala u Avinjonu, dokumentarno je politički teatar – rekonstrukcija suđenja bez senzacionalizma, koja istražuje društvene korene seksualnog nasilja i postavlja pitanja o patrijarhatu, kulturi sramote i ulozi društva u reprodukciji nasilja.

Predstava je prvi put izvedena na Bečkom festivalu, 18. juna 2025, a potom je igrana i na Festivalu u Avinjonu, svega nekoliko kilometara od gradića Mazan, gde su se dogodili uznemirujući zločini.

Proces Peliko je zasnovan na stvarnom suđenju tokom kojeg se 51. muškarcu sudilo za silovanja Žizel Peliko (Gisèle Pelicot) a propituje kako „obični ljudi mogu počiniti koordinisane zločine“, istražujući pitanja patrijarhata, struktura moći i kulture silovanja, u kontekstu današnjeg patrijarhalnog-seksističkog društva u kojem se silovanje banalizuje.

Samo suđenje trajalo je više od tri meseca i uključilo 600 sati sudskih rasprava, 51. tužioca i 38 advokata, 20.000 video-snimaka i fotografija koje je napravio Dominik Peliko, suprug Žizel Peliko, kako bi se donela presuda za više od 200 silovanja izvršenih pod dejstvom hemijske supstance tokom jedne decenije. Kako suđenje nije bilo snimano, autori Procesa Peliko koristili su zapise velikog broja novinara sa suđenja, lične razgovore sa novinarima, istraživačima, javnim tužiocem, advokatima gospođe Peliko – Antoanom Kamijem i Stefanom Babonoaom, feministkinjama iz Avinjona koje su prisustvovale suđenju i dr.

Cilj predstave nije bio potpuna rekonstrukcija suđenja niti svođenja suštine na porodicu Peliko, već preispitivanje prirode zločina i banalnosti zla. Ono šta se u braku desilo Žizel Peliko deo je šire društvene naracije. Neki od muškaraca koji su silovali Žizel Peliko bili su i sami silovani kao deca ili adolescenti, ali mnogi od njih nisu, niti su bili ,,prekomerni konzumenti portnografije“, već ,,obični“ ljudi koje srećemo svakodnevno, različitih profesija i starosti, koji su samo – ,,iskoristili priliku“. Svi su bili ,,pri zdravoj pameti“ i to je ono što brine. Niz seksualnih i seksističkih stereotipa, kao i mizogina retorika, reprodukuje se u našem privatnom životu, u medijima, na suđenjima. Tako je bilo i u procesu Peliko. Čak i nakon gledanja video-snimaka (suprug Žizel Peliko dovodio je nepoznate muškarce u kuću i snimao scene silovanja vlastite žene, koju je prethodno drogirao) mnogi optuženi su negirali da su silovali Žizel Peliko.

Važno je zato govoriti o kulturi koja omogućava ovakve zločine.

Tokom suđenja bilo je jasno da većina optuženih ženu doživljavala kao objekat. Nisu pravili razliku između seksa, seksualnog nasilja i silovanja. Između žene koja svesno i dobrovoljno ulazi u neki seksualni odnos i žene koja polumrtva leži u bresvesnom stanju. Konstantno su se opravdavali i branili tokom ispitivanja. To su stavovi koje deli veliki broj ljudi u društvu. Zato je Žizel Peliko i žena koja je doživela silovanje i žena koja je preživela patrijarhalno nasilje.

Zahvaljujući lajv strimingu, beogradsko (ne)bitefovsko suđenje – potresno i uznemiruju  – bilo je dostupno široj publici, uz učešće oko 30 lokalnih glumaca i glumica, kulturnih radnika i radnica i aktivista i aktivistkinja, kao što su: Milena Radulović, Svetlana Bojković, Vesna Trivalić, Nada Šargin, Branislav Trifunović, Miloš Timotijević, Tihomir Stanić, Nela Antonović, Nikita Milivojević, Ljiljana Bralović i dr. Višesatno propitivanje patrijarhata i banalnosti zla, kroz organsku kombinaciju čitanja sudskih dokumenata i medijskih komentara, minimalističku scenografiju i pristup, podsećalo je na oratorijum. U kontekstu teatra stvarnog, scena je bila prostor suočavanja – ne samo sa zločinom, već i sa društvom koje ga proizvodi i toleriše. Kultura silovanja, u kojoj društvo umanjuje seksualno nasilje, prebacuje krivicu na žrtvu i relativizuje nasilje, stvara okruženje u kojem je nasilje moguće, ponovljivo i nekažnjivo. Prikazivanje stvarnih događaja, posebno kada je reč o seksualizovanom nasilju i o traumi uopšte, uvek postavlja pitanje: Na koji način i kome se nasilje prikazuje na sceni. Ali, politički je potrebno i važno što je – „obična“ žena postala simbol otpora seksualnom nasilju i što je sramota promenila stranu – sa žrtve je prešla na počinioca.