Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Kako prihvatiti ideju zla? Može li neko činiti zlo a da nije zao? Da li su velika zla činili samo fanatici, psihopate i sociopate, ljudi predodređeni da čine zlo ili i, naizgled, „obični“ ljudi? Zašto se i naizgled pristojni ljudi u zlim vremenima ponašaju kao monstrumi jer poslušno sprovode svako naređenje? Razmišljajući o tome nemoguće je zanemariti stavove Hane Arent (Hannah Arendt, 1906-1975), nemačke filozofkinje jevrejskog porekla, široj javnosti najpoznatije upravo po tezi o „banalnosti zla“.

Hana Arent je studirala na univerzitetu u Frajburgu na kojem su je profesori bili Karl Jaspers i Martin Hajdeger, na žalost poznat i po svojoj podršci nacistima. Sa njim je jedno vreme bila u ljubavnoj vezi. Nakon što su nacisti došli na vlast u Nemačkoj 1933. godine napušta zemlju, jedno vreme živi u Francuskoj i pomaže u zbrinjavanju izbeglica i prikupljanju humanitarne pomoći, potom odlazi u SAD. Tamo će kao prva žena, kojoj je na američkim univerzitetima biti dodeljen status univerzitetske profesorke, predavati na Pristonu i Berkliju. Početkom 50-ih godina XX veka objavljuje svoje najpoznatije delo „Izvori totalitarizma“, a autorka je i knjiga: „Ljubav i Sveti Avgustin“, „Položaj čoveka“,„Ajhman u Jerusalimu“, „O nasilju,“ i dr.

Godine 1961. Hana Arent je za Njujorker izveštavala o suđenju Adolfu Ajhmanu, nacisti odgovornom za organizovan transport Jevreja i pripadnika drugih naroda u razne koncentracione logore. Godine 1963. u delu „Ajhman u Jerusalimu: Izveštaj o banalnosti zla“ piše o „banalnosti zla“ te kako velika zla u istoriji nisu počinili samo fanatici i sociopate već obični ljudi koji su „samo radili svoj posao“.

Zašto nam je teza Hane Arent o „banalnosti zla“ važna?

Teza Hane Arent o „banalnosti zla“ važna je jer nam pomaže da „shvatimo“ kako su naizgled obični, poslušni ljudi, koji samo rade svoj posao, sposobni da učestvuju u zločinima. To znači da zločin ne proizlazi nužno iz urođenog zla ili patoloških sklonosti, već iz svakodnevnih, naizgled zakonskih postupanja i odluka koje pojedinci čine u skladu s uputstvima i naredbama.

Njena teza o „banalnosti zla“ naišla je na niz osporavanja. Hana Arent je na suđenju Ajhmanu očekivala monstruma, nekoga ko je bio predodređen da čini zlo (o takvom nečoveku govorio je i tužilac) a ne običnog čoveka, birokratu na kojem nisu bile jasno vidljive patološke sklonosti. (Slične kontroverze izazvao je i Karl Uve Knausgor koji je u poslednjem tomu svoje Moje borbe takođe nastojao da, uslovno govoreći, pokaže da Hitler nije bio rođen zao).

Ajhman se na suđenju branio time da je činovnik koji je samo sporovodio tuđa naređenja, da mu je bilo stalo da obavi svoj posao, uprkos tome što  je taj posao bio genocid. Pravdao se da to nije uradio on, uradio bi neko drugi, da nije bio u direktnom kontakstu s ljudima koje je masovno slao u smrt, da je samo jednom posetio Aušvic.

Iako su Hani Arent zamerali da se previše bavila Ajhmanovom ličnošću zanemarujući njegova nedela, ona nije relativizirala njegov zločin, nikada nije pokušala da umanji Ajhmanovu odgovornost ili krivicu, za nju on jeste bio zločinac i podržala je presudu kojom ga je izraelski sud osudio na smrtnu kaznu.