Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Iako Knausgor (Karl Ove Knausgård, 1968) danas živi u Londonu, stalno ga vezujem za Bergen. Grad u kojem sam ove zime boravila u umetničkoj rezidenciji, ujedno je i mesto gde sam za Knausgora prvi put „čula“ — istina, ne kroz čitanje, već kroz pitanje. Tokom jednog intervjua, norveška sagovornica me je pitala šta mislim o „norveškom Prustu“, podrazumevajući da su njegove knjige, s obzirom na to da je u Norveškoj već biio književna senzacija, deo mog čitalačkog iskustva. Moja borba (Min Kamp, 2009—2011) u tom trenutku još nije bila objavljena u Srbiji, ali pošto sam se zatekla u Bergenu, krenula sam u potragu.

Prvi tom Moje borbe pronašla sam u gradskoj biblioteci, potom u lokalnoj knjižari. Knausgora sam čitala najpre na engleskom, zatim na srpskom, pa ponovo na engleskom — u zavisnosti od toga gde sam boravila i koje su mi njegove knjige bile dostupne. Kod kuće, ali i u Bergenu, Olviku, Oslu i Stavangeru, u drugačijem okruženju tekst se oblikovao — kontekstom.

Ove zime u Bergen sam doputovala noseći treći tom Jutarnje zvezde — Treće carstvo (Det tredje riket, 2022), koje je u prevodu Radoša Kosovića izdala beogradska Booka, ne pretpostavljajući da se deo radnje odvija i u Bergenu.

Knjigu sam čitala u gradskoj biblioteci, po bergenškim kafeima i u svom studiju, u nekadašnjoj fabrici sardina s pogledom na fjord gde je i Knausgor učio kako se piše — u prostorima koji su mi postali važni, kao što je Bergen bio važan za Knausgora u njegovim formativnim godinama, a očigledno i kasnije.

O Trećem carstvu

Iako se u mnogo čemu razlikuje od Moje borbe — pre svega po tome što nije reč o autofikciji — Treće carstvo obimom i narativnim strategijama podseća na Knausgorov heksalog.

Mada je u pitanju fikcija, tehnike prepoznatljive iz njegovih autofikcionalnih dela prisutne su i ovde: detaljni opisi svakodnevnih radnji, autorefleksija likova, kao i tematska propitivanja porodice, odnosa ličnog i porodičnog, muzike, istorije, umetnosti. Ovoga puta, međutim, Knausgor refleksivne i psihološke slojeve kombinuje sa elementima krimi romana, horora, misterije i naučne fantastike tematizujući motive demonizma, carstva mrtvih, ubistava, oniričkih i metafizičkih otklona od stvarnosti.

Radnja se odvija  tokom tri dana, a nelinearnu i fragmentarnu fabulu pripoveda devet, socijalno i psihološki uverljivih pripovedača. Među njima su i tipično knausgorovski likovi: u duhovnoj, porodičnoj i emotivnoj konfuziji; zaglibljeni u svakodnevici, ali i u pitanjima života, smrti i smisla. Kako se fabula razvija i usložnjava, pojedini likovi stupaju u međusobne kontakte i njihove se priče postepeno prepliću tako da ih ne povezuje samo neobična zvezda na nebu, koja se pojavila još u prvom tomu ciklusa Jutarnja zvezda.

Atmosfera koju proizvodi ta zvezda (koja će trećeg dana prestati da sija) na neki način podseća i na Trirovu Melanholiju, a likovi na njeno prisustvo reaguju na različite načine. Neki od njih poznati su čitaocima iz Jutarnje zvezde, prvog toma planirane pentologije, ali su pripovedačke perspektive sada izmenjene: ista zbivanja prelamaju se kroz ranije marginalizovane naratore i naratorke.

Tako, na primer, događaj koji je u Jutarnjoj zvezdi pripovedao univerzitetski profesor književnosti Arne, u Trećem carstvu dobija drugu stranu: o sebi sada govori njegova manično-depresivna supruga, umetnica Tuve, čija priča ovaj roman i otvara i zatvara, pri čemu se u naraciju upliće i jedan od glasova koji samo ona čuje.

Umesto njene majke, pripovedačice iz prvog toma, u ovom delu ciklusa glas dobija i 19-godišnja Line, koja se zaljubljuje u misterioznog Valdemara, frontmena jednako misterioznog benda.

Takođe, umesto sveštenice Katrine, u Trećem carstvu narator je njen muž Gaute, nastavnik, koji — za razliku od čitalaca upoznatih sa zbivanjima iz Jutarnje zvezde — ne zna da ga žena nije prevarila i sl.

Čitanje grada kroz književnost

Bergen nije samo kulisa u Knausgorovim knjigama. To je grad u kojem se oblikovao njegov odnos prema književnosti, čitanju i pisanju, najdirektnije opisan u petoj knjizi Moje borbe, ali i u Jutarnjoj zvezdi i u Trećem carstvu (recimo kada policajac Geir, koji istražuje smrti članova metal benda sedi sa svojom suprugom na pristaništu u Bergenu i dele kesu svežih škampa i sl.).

Pretpostavljam da će ta književna šetnja ići do  KODE muzeja, čija Rasmus Meyer kolekcija poseduje jednu od najznačajnijih zbirki Edvarda Munka — jer poznato je, Munk je jedan od Knausgorovih omiljeni umetnika. Verovatno će uključiti rezidencijalne kvartove u kojima je Knausgor živeo, proći pored kafea Opera i ulicama Nordnesa  do Akademije pisanja — institucije povezane ne samo sa Knausgorom već i mnogim norveškim piscima kao što su, recimo, Vigdis Jurt ili nobelovcom Foseom. Skrivekunstakademiet koju sam, iako su me upravo njeni profesori preporučili za moju prvu književnu rezidenciju u Norveškoj, posetila tek pre dve godine, kada sam sa njenim direktorom, norveškim piscem i prevodiocem Sivertom N. Nesbøom, vodila intervju.