Razgovarala: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Godine 1985. godine, zahvaljujući piscu Ralfu Sagenu i norveškom okrugu  (Vestland), osnovana je Akademija pisanja (Skrivekunstakademiet), institucija koja od tada podstiče kreativnost u sferi književnosti i značajno doprinosi razvoju norveške književne scene. Zbog čega je Akademija pisanja, smeštena u kulturnom centru USF Verftet u Bergenu, tako posebna, sem po tome što ju je Karl Uve Knausgor proslavio u Mojoj borbi? Iako sam, između ostalog, zahvaljujući proceni Akademije pisanja i primljena u svoju prvu umetničku rezidenciju u Norveškoj, tek ove godine imala sam priliku da je posetim. Moj sagovornik je bio direktor Skrivekunstakademiet, norveški pisac i prevodilac Sivert N. Nesbø.

Bez obzira na fokus na recentnu savremenu književnost, Akademija pisanja je više od tipičnog kursa kreativnog pisanja. Možete li ukratko objasniti vaše ciljeve i koncept?

Akademija pisanja je osnovana pre skoro četrdeset godina i od tada se nalazi na istom mestu, u USF Verftetu, nekadašnjoj fabrici za preradu sardina u kojoj se sada nalaze umetnički ateljei, prostori u kojima vežbaju muzičari, škola pisanja i plesa, filmska produkcija, koncertni i galerijski prostori, filmska i pozorišna sala.

Kroz svoju praksu i prisustvo, Skrivekunstakademiet dugi niz godina doprinosi razvoju književne scene Bergena. Ne samo da svake godine novi studenti dolaze u grad, već mnogi od njih ostaju u njemu i postaju deo bergenškog književnog miljea, pišući knjige, stvarajući antologije i časopise. Verujem da je važno da grad ima umetničku akademiju pisanja koja može značajno da utiče na to šta se piše, kao i na način na koji se književnost percipira.

Naš glavni kurs je u vezi sa književnim žanrovima, imamo kurseve u vezi sa dužim i kraćim proznim formama, poezijom, prevođenjem, pisanjem eseja, pisanjem za pozorište, poetikom književnog procesa, književnom sociologijom, književnom teorijom, itd. Takođe je važno napomenuti da je Skrivekunstakademiet jedna od tri škole kreativnog pisanja na univerzitetskom nivou u Norveškoj. Druge dve, Forfatterstudiet i Bø i Forfatterstudiet i Tromsø, deo su Univerziteta jugoistočne Norveške i Univerziteta u Tromseu. Skrivekunstakademiet, s druge strane, nezavisna je institucija, tj. nismo deo Univerziteta u Bergenu, ali naš studijski program ima akreditaciju NOKUT-a (Državni zavod za obrazovanje u Norveškoj), sa 60 ECTS bodova izražava se opterećenje naših studenta u toku jedne školske godine, kao i na univerzitetu.

Verovatno je Knausgor vaš međunarodno najpoznatiji student, ali koliko je vaših studenata i studentkinja nastavilo da se bavi pisanjem i objavljivanjem knjiga?

Svake godine primimo 12 studenata, a nešto više od 40 posto njih postanu pisci. Jedne godine šestoro, sedmoro ili osmoro studenata objavi knjigu, a druge godine samo jedan ili dvoje. Teško je tačno predvideti ko će od naših studenata i studentkinja postati pisac, ali ukupan procenat je oko 40. Oni koji ne dožive književni debi obično pronađu svoj put u izdavaštvu, bibliotekarstvu i sl.

Pročitala sam da svake godine primite značajan broj prijava. Koliko je kompleksan proces selekcije?

Svake godine primamo između 150 i 180 prijava. Od njih biramo 12 studenata. Proces selekcije je interesantan, ali takođe i prilično zahtevan. Odbor, sastavljen od tri do četiri člana, pažljivo čita svaku prijavu, a zatim donosi odluku nakon niza sastanaka tokom proleća. Studenti prilažu kratko motivaciono pismo i oko 15 stranica teksta. Na osnovu njihovih tekstova ocenjuje se njihova prijava. Nemamo usmeni intervju, pa je prijem zasnovan na tekstovima koji pokazuju sposobnost studenata da se bave pisanjem.

U Knausgorovoj Mojoj borbi čitamo da je nobelovac Jun Fose bio njegov profesor na Akademiji pisanja. I Vigdis Jurt, takođe poznata našim čitaocima i čitateljkama, bila je predavačica na Akademiji. Koliko profesora-pisaca studenti obično susreću tokom kursa?

Knausgor je studirao na Akademiji pisanja početkom devedesetih godina prošlog veka. Jun Fose je bio predavač od 1986. do 1993. godine. Fose je otišao kada je počeo intenzivnije da piše za pozorište, kada su njegove drame počele da privlače pažnju. Danas imamo četiri stalno zaposlena pisca a obično pozivamo između petnaest i dvadeset predavača da predaju neke od kraćih kurseva, poput „Pisanje za pozorište“, „Esej“, „Teorija književnosti“, itd. Trudimo se da, pored norveških pisaca, pozovemo i pisce iz Švedske i Danske.

Koliko vam je važna evaluacija vaših studenata? Kakve povratne informacije dobijate od njih i da li one dovode do promena u vašem konceptu rada?

Evaluacija naših studenata igra značajnu ulogu u održavanju kvaliteta našeg rada. Studenti pružaju temeljnu evaluaciju svakog semestra, uz kraće povratne informacije nakon svakog kursa. Mi nismo velika institucija, ne postoji velika udaljenost između studenata, administracije i zaposlenih na Akademiji. Obično imamo dovoljno prilika da uvažimo potrebe naših studenata, i da ih uskladimo sa našim planom studija i programom. Sloboda prilagođavanja je za nas važna, to je nešto na šta stavljamo akcenat.

Koliko je izazovno istovremeno biti prevodilac, pisac i i direktor Akademije pisanja?

Privilegija je voditi Akademiju pisanja i biti u blizini mladih ljudi koji danas žele da pišu, ali isto tako izaazov je pronaći dovoljno vremena za vlastite projekte. Ipak, to je ono što sada želim. Prijavio sam se za ovaj posao na šest godina, sada sam na pola puta. Za tri godine, preneću odgovornost na nekog drugog. Trenutno radim na projektu koji uključuje učenje novog jezika putem prevoda i u isto vreme pisanje romana. Naravno, to je nešto za šta je potrebno dosta vremena da bi se privelo kraju. Posao direktora Akademije prilično je kompleksan, jer podrazumeva ne samo odgovornost za umetnički profil institucije, zaposlene, budžet, strategiju, komunikaciju i finansiranje, već i brigu o grejanju, sijalicama, zalivanju biljaka, kupovini kafe, organizaciji sastanaka, kao i nastojanje da se održi uloga Akademije pisanja u u književnom životu Bergena.

Sivert Nikolai Nesbø je norveški autor i direktor Akademije pisanja (Skrivekunstakademiet). Debitovao je 2013. godine romanom Skårgangar i od tada objavio nekoliko romana koje je kritika pozitivno ocenila. Godine 2019. objavio je svoju prvu dečju knjigu Hauk, koju je ilustrovala Susanne Kajermo. Njegov najnoviji roman, Varme og vatn, objavljen je 2021. godine. Iste godine objavio je i Framom døden, prevod Foknerovog dela As I Lay Dying za šta je bio nominovan za Bastian Prize.