Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Venecijanski filmski festival, jedan je od najstarijih i najprestižnijih filmskih festivala u Evropi. U njegovoj dugoj istoriji samo je dva puta Zlatni lav za najbolji film dodeljen dokumentarnom filmu. Na poslednjem festivalskom izdanju, nagrađen je dokumentarac sa američkom fotografkinjom i aktivistkinjom Nen Goldin − „Sva lepota i krvoproliće“. S druge strane, nije bilo veliko iznenađenje da je nagradu za najbolju glumicu, za ulogu u filmu „Tár“, ponela dvostruka oskarovka, dobitnica Zlatnog globusa i nagrade Cezar za životno delo − Kejt Blančet (Cate Blanchett).

Priliku da pogleda ova dva filma nedavno je imala publika 51. beogradskog FEST-a.

„Sva lepota i krvoproliće“ Laure Poitras sa Nen Goldin

Dokumentarac Laure Poitras „Sva lepota i krvoproliće“ („All the Beauty and the Bloodshed“) kazuje priču o Nen Goldin (Nan Goldin, 1953) i njenoj borbi protiv moćne porodice Sakler i njihove farmaceutske kompanije Purdue Pharma odgovorne za podsticanje krize zavisnosti (čija je žrtva bila i sama) i predoziranja opioidnim analgetikom po imenu oksikontin koji se koristi za lečenje teških i hroničnih bolova.

Aktivizam grupe P.A.I.N.-a smenjuje se sa evociranjem života i rada Nen Goldin, pričom o samoubistvu 14-godišnje sestre Barbare koje su njeni roditelji doživeli kao „nesrećan slučaj“, odrastanju van biološke porodice, životu na margini, potom umetničkim projektima kao što je „Balada o seksualnoj zavisnosti“ ili izložba u vezi sa AIDS-om „Witness: Against Our Vanishing“.

„Sva lepota i krvoproliće“ počinje u njujorškom Met muzeju akcijom grupe P.A.I.N  (Prescription Addiction Intervention Now) koju je osnovala Nen Goldin sa idejom da skrene pažnju na lažnu filantropiju porodice Sekler. Njihova je farmaceutska kompanija, odgovorna za smrt skoro pola miliona Amerikanaca, namerno je podsticala upotrebu opijata u lečenju, izazivajući epidemiju prećutavši opasnost od zavisnosti. Zatim je, u zamenu za otpis dela poreza, deo novca donirala svetski poznatim muzejima što je bio slučaj i sa Met-om.

U radnju filma se potom retrospektivno uvodi život Nen Goldin, saznaje se za njen blizak odnos sa starijom sestrom Barbarom, razotkriva se uloga oca i majke u Barbarinoj smrti, demaskira naizgled uzorna građanska porodica, emituju fotografije „njujorške umetničke scene“ 70-ih i 80-ih na kojima Nen Goldin prikazuje ljude iz svog neposrednog okruženja; teme kao što su zavisnost o drogama, nasilje, seksualnosti, rodni identitet.

Naime, nakon što joj je sestra Barbara počinila samoubistvo, Nen Goldin sa četrnaest godina napušta svoju toksičnu biološku porodicu. Njena prava porodica postaju njeni prijatelji, koji su i lajt-motiv njenih fotografija. Ali, kao fotografkinja Nen Goldin nije samo posmatrač života svojih prijatelja već i aktivni učesnik istog, jedan od njenih konstantnih motiva su i autoportreti kao što je serija „All by Myself „1995/96.

Jedan moj dobar psihijatar je rekao da sam preživela zahvaljujući tome što su mi prijatelji postali važniji od porodice“, izjavila je Nen Goldin.

Početkom 70-ih  Goldin snima crno-bele fotografije svojih transeksualnih prijatelja. Ubrzo nakom toga, među prvim je umetnicima koji se opredeljuju za fotografiju u koloru, i realizuje serije slajdova. Godine 1986, stvara jedan od svojih najznačajnijih radova, već pominjanu „Baladu o seksualnoj zavisnosti“ (posvećenu sestri Barbari), jednu vrstu vizuelnog dnevnika od 800 slajdova intenzivnog kolorita i estetike snepšota koje prikazuje uz pesme grupe Velvet Underground, Džejmsa Brauna, Nine Simon, Šarla Aznavura… Poseban ciklus čini serija „Kuki“ („The Cookie series“, 1978-79), posvećena rano preminuloj prijateljici Kuki Miler i prijateljima žrtvama side.

Odbacujući malograđanski diskurs Nen Goldin dokumentuje sebe i svoje prijatelje u intimnim situacijama. Prikazuje nagost, scene seksa, ne prećutkuje prostituciju, drogu, zavisnost od opijata. Na žalost, početkom 1990-ih, većina njenih modela i prijatelja umrla je od side ili predoziranja…..

Godine 1988, nakon lečenja od zavisnosti, fotografije Nen Goldin postaju smirenije a teme: porodica, deca, arhitektura. Ali, kako objašnjava, zavisnost od teških droga razvijala se postepeno dok joj je, bez obzira što je striktno sledila lekarska uputstva, i što joj je lek nakon povreda, da joj olakša bolove, prepisao lekar, trebalo samo 2 dana da postane zavisna od oksikontina.

Suočena sa optužbama i sudskim prijavama Purdue Pharma je proglasila bankrot i postigla vansudsko poravnjanje vredno 270 miliona dolara u tužbi u kojoj se tvrdilo da su njeni opijati, uključujući oksikontin, odgovorni za smrt hiljade ljudi tako što su izazvali epidemju zavisnosti u SAD-u.

Njujorški muzej Metropoliten je objavio da više neće primati novac obitelji Sekler. Pre njih su se od nekadašnjeg donatora distancirali Luvr, Nacionalna galerija portreta i galerija Tejt u Londonu, kao i njujorški Gugenhajm.

„Muzej je zahvalan i poštuje one koji nas podupiru, ali ponekad je nužno odbiti donacije koje nisu u interesu javnosti ili muzeja“, izjavio je predsednik Met-a.

Sa krila Sekler, dela muzeja u kojem se nalazi egipatski hram Dendur, jedna od najvećih atrakcija Metropolitana, skinuto je, kako se to u epilogu filma „Sva lepota i krvoproliće“ vidi, ime porodice koja se obogatila proizvodnjom opijata zarađujući na bolesti zavisnosti i smrti.

Film Tár Toda Filda

Kejt Blančet je Zlatnog lava u Veneciji dobila za ulogu poznate dirigentkinje u filmu „Tár“ Toda Filda. I dok niko ne spori njenu glumu, čini se da to nije slučaj sa samim filmom, pogotovo kada je reč o scenariju.

Protagonistinja filma je talentovana, superiorna i hladna Lidija Tár. Prva žena koja diriguje Berlinskom filharmonijom. Sa prvom violinom Berlinske filharmonije živi u luksuznoj kući, vozi se privatnim avionom, potčinjava žene (i muškarce) u muzičkom svetu. Naizgled je savršeno sigurna u sebe, ali ispostaviće se da je to samo anestezirana neurotična, isfrustrirana Linda Tar, Amerikanka niže srednje klase.

Kako se radnja filma razvija postajemo svesni koliko je Tár manipulativna antijunakinja koja koristi svoju poziciju moći − zavodi, odbacuje, sputava ili favorizuje one s kojima dolazi u dodir.

Postavlja se pitanje zašto je protagonistkinja ove filmske priče baš žena, lezbieka. Da li da se pokaže da je volja za moći manipulativna bez obzira na atribute roda? Dirigentkinja Marin Alsop, za koju se čak tvrdi da je mogući prototip za stvaranje lika koji glumi Kejt Blančet, film doživljava kao „anti-ženski”.

„Uvređena sam kao žena, uvređena sam kao dirigentkinja, uvređena sam kao lezbejka. Postoji toliko mnogo muškaraca, stvarnih, što je dokumentovano, na čijim životima je film mogao biti zasnovan ali umesto toga u središte je stavljena žena kojoj su pripisali muške atribute. To je anti-ženski“, izjavila je Marin Alsop  Sunday Times-u.

I Marin Alsop i Lidija Tár su lezbejke, dirigentkinje, u vezi sa muzičarkama sa kojima imaju dete, mentor im je Bernštajn ali Alsop nikada nije bila optužena za zlostavljanje, uostalom autori filma insistiraju na tome da je Lidija Tár fiktivni karakter.

No primedbe da je film anti-ženski nisu jedine upućene filmu. Neki ga doživljavaju rasističkim posebno zbog epiloga u kojem Tár završi u jednojj azijskoj zemlji dirigujući orkestru koji izvodi muziku za video-igrice nastupajući pred kosplejerima.

Čini se da je Tár previše holivudski za one koji vole umetničke filmove a previše artističan za masovnu gledanost te u tome treba tražiti jedan od razloga što ne puni bioskopske blagajne kako je to očekivano i što, uprkos pohvalama na račun glume Kejt Blančet, recepcija filma izaziva oprečne komentare.

Komentare izaziva i scena sa Džulijarda, jednog od najprestižnijih konzervatorijuma na svetu. Na master-klasu Lidija kritikuje studenta Maksa koji sebe predstavlja kao bipolarnu, panrodnu osobu. Budući da Maks zbog mizoginije odbija da svira Baha, Lidija ga etiketira kao roba društvenih mreža i politike identiteta.

Pitanje na koji način percipirati umetničko delo ukoliko je autor mizogin, nemoralan lik, otvara arhetipsku dilemu − da li umetničko delo možemo (ili moramo) posmatrati odvojeno od njegovog tvorca. Čini se da za Lidiju Tár dileme nema − politike identiteta su glupost, a cancel kultura uvredljiva. Da li zato što je i sama jedna od nemoralnih ili ona toga nije svesna?

Upravo bi ovaj motiv mogao biti jedna od spona (kao i problem mentalnog zdravlja, iskustva iz detinjstva koja oblikuju naš život, zavisnost od lekova, tema umetnika, žene-umetnice i dr.) koja, zbog problematizovanja odnosa autora i njegovog dela, može povezati dokumentarac sa Nen Goldin sa i životom i delom fiktivne junakinje Lidije Tár.

I, zaista, da li je potrebno (poželjno, neophodno) da umetnik bude društveno odgovoran i moralan, moramo (možemo)  li  odvojiti umetnika od njegovog dela, koliko je opasan stav da taj odnos ne bi valjalo (pre)ispitivati i šta nam donosi cancel kultura otkazivanja i odstranjivanja?