Autor: Matthew Stone //

Optimizam se može pojaviti i nestati u svim sferama našeg života, isto kao što talasi optimizma mogu prolaziti kroz periode kulturne relevantnosti i izlaziti iz nje. Godine 2004. zajedno sa kustoskinjom Briannom Toth napisao/la sam manifest o optimizmu, koji smo nazvali „Optimizam kao kulturna pobuna”.

Nismo precizirali o čemu bi neko mogao biti optimističan, već smo svečano izjavili: „Ono što ne sme biti zaboravljeno jeste da optimizam omogućava pozitivnu, energizujuću transformaciju i ne treba ga se plašiti.” U to doba, kad sam bio 22-godišnji diplomac, činilo se urgentno i subverzivno predložiti usvajanje optimizma kao zanemarene, ali ključne intelektualne pozicije. Drugi umetnici raspravljali su o pojmovima „utopije” koji su delovali povezano sa mojim razmišljanjima, ali su, za razliku od mog iskrenog truda, cinično koristili ideju kako bi istakli percipiranu opasnost prisutnu u svim oblicima idealizma. Kao odgovor, napisao/la sam: „Iako je potencijalno opasno veličati ideologije, svakako je vredno biti idealista.” Zalagao/la sam se za superfluidni osećaj idealizma koji nije imao fiksne ciljeve i koji bi zbog toga mogao izbeći totalitarizam rigidnih ideologija kojih su se plašili.

U martu 2008. godine pokrenuo/la sam projekat pod nazivom „Povezani odjeci”, jednogodišnji serijal nedeljnih salona. Svake subote popodne u 15 časova sedeo/la bih na istom mestu i pozivao/la ljude sa kojima sam započinjao/la razgovore u noćnim klubovima da dođu i diskutuju o raznim temama. Radili smo na pronalaženju kritičkih definicija optimizma u koji bi se moglo verovati i počeli da razmatramo njegovu problematičnu prirodu. Dugo sam odbacivao/la ideju slepog optimizma, definišući svoj kao aktivni i „vitalnu silu koja se upliće u budućnost i oblikuje je”. Iz naših razgovora proizašla je ideja da bi, bez priznanja poteškoća sveta, optimizam morao biti definisan kao ‘trijumf nad patnjom’. Sada ovu „vitalnu silu” smatram amoralnom po prirodi i prepoznajem da se moć optimizma može primeniti na bilo šta. Godine 2005, Dejvid Kameron, tadašnji britanski premijer, govorio je o svojoj želji da bude glas „promene, optimizma i nade”, dok je tokom prve predsedničke kampanje Baraka Obame 2008. reč „nada” postala ikonični vizuelni simbol njegovog uspona na vlast.

Moja želja da pronađem značenje u optimizmu oduvek je bila deo nevinog traganja za boljim svetom. Možda je razlog tome to što sam stariji/a i manje naivan/na, ali trenutni politički pejzaž, posredovan internetom, čini se da je povećao svest o globalnim pitanjima. Nadolazeća ekološka katastrofa, kretanje izbeglica i ubistva Afroamerikanaca od strane američke policije, na koja je poslednji ukazao pokret Black Lives Matter, sve su to faktori koji su uticali na moju spremnost da razgovaram o važnosti optimizma. Optimistično razmišljanje bez akcije neće popraviti slomljene sisteme. Zapravo, predstavljanje optimizma kao primarnog sredstva samoostvarenja za one koji se suočavaju sa stvarnim nedaćama može biti uvredljivo sredstvo ugnjetavanja. Filozofije „izvlačenja samog sebe iz blata” prećutno ponovo potvrđuju toksičnu ideju da nejednakost proizlazi iz stavova potlačenih, a ne iz sistemskog nasilja koje im se nanosi. Imajući to na umu, da li još uvek postoji prostor za kritičko razumevanje ili posvećenost važnosti optimizma kao sredstva za pozitivne promene? Imajući u vidu privilegije moćnih, zar nisu upravo oni najskloniji da osećaju optimizam? Uostalom, optimizam je donekle privilegija i lakoća s kojom ga neko može osećati često je ograničena istim situacijama koje najviše zahtevaju njegovu transformativnu moć.

Vremenom sam iz ličnog iskustva naučio/la da je ponekad veoma teško osećati optimizam: ako je život surov, obično je teže biti optimističan u pogledu njegove promene.

Nekada sam verovao/la da je predlaganje optimizma kulturna pobuna; sada shvatam da je to politički osetljivo pitanje. Ipak, i dalje vidim njegovu moć da utiče na sve vrste promena kao neosporivu. Mogu prihvatiti da pesimisti možda tačnije predviđaju budućnost, dok i dalje verujem da su optimisti ti koji je stvaraju. Ne mislim da je realno očekivati da će oni koji dominiraju prestati da budu optimistični u pogledu održavanja statusa kvo. To nas ostavlja s jednim stalnim izazovom: kako pronaći nove načine da prenesemo optimizam onima koji ga najteže mogu osetiti?

____

Ovaj tekst, objavljen ovde uz dozvolu autora, originalno je objavljen 2016 u: System Magazine, No.7

Matthew Stone je umetnik koji živi i radi u Londonu. Kombinuje tradicionalno slikarstvo sa novim digitalnim procesima, uključujući rad sa veštačkom inteligencijom. Od 2004. godine Stone je razvio ličnu filozofiju Optimizma, definišući je kao „vitalnu silu koja se prepliće sa budućnošću i zatim je oblikuje”. matthewstone.co.uk/

Prevod: Milica Smart