Razgovarala: Maja Rogač Stančević //

Inkarnacija Osterove predstave o prevodiocu kao diskretnom heroju koji povezuje udaljene svetove, Igor Cvijanović je za srpsku čitalačku publiku prevodio prozna dela Džona Barta, Dejvida Fostera Volasa, Eni Pru, Krisa Abanija, Rejfa Larsena, Džojs Kerol Outs, i dr. Dobitnik je Nagrade za prevod godine Društva književnika Vojvodine (2012) za prevod romana Džona Barta Izgubljen u kući smeha. Autor je zapažene studije Nik Kejv i poetika prestupa.

Vaša studija Nik Kejv i poetika prestupa, objavljena u koizdanju Kulturnog centra Novog Sada i Partizanske knjige 2022. godine, nastala je na osnovu doktorske teze odbranjene na Beogradskom univerzitetu. Da li ste iskusili otpor akademske zajednice prema predmetu svog proučavanja – moglo bi se pretpostaviti da ne pripada krugu konvencionalnih i sasvim bezbednih naučnih tema?

Nisam doživeo nikakav otpor pri odabiru naučne teme za doktorsku disertaciju. Možda i zato što sam se obratio na „pravu adresu“, odnosno mentoru prof. dr. Zoranu Paunoviću koji je istovremeno i izuzetno kompetentan i iskusan kad su takve teme u pitanju. Tema možda nije, kako kažete, konvencionalna na prvi pogled, ali bogatstvo Kejvovog dela jeste i u toj vrsti vrednosti i fleksibilnosti koja da vam daje mogućnost da ga uvrstite i u kontekst kakav je naučno istraživanje. Proistekla knjiga, naravno, lišena je akademske aparature potrebne za doktorsku disertaciju, ali je i sama disertacija, usuđujem se reći, prijemčivo pisana i za čitaoce van akademskog konteksta, te je njeno prilagođavanje u knjigu samo povećalo prohodnost kroz tekst za širu publiku i nije bilo preterano zahtevno.

U poglavlju „Mitologija i literarna parodija“ navodite intertekstualnost kao dominantnu odliku poezije (i proze) Nika Kejva. Na koje tekstove književne tradicije ova poezija pretežno upućuje i da li taj odnos definiše karakter samog prestupa autora koji je u fokusu Vašeg proučavanja? 

Poezija, proza, te scenaristički tekstovi Nika Kejva u stalnom su intertekstualnom dijalogu s delima drugih književnih autora i tradicija. Ako se usredsredimo na pesme, videćemo da one parodiraju i preispisuju različite književne i mitološke narative, od Hamleta i Haklberija Fina, preko Elvisa Prislija i Neda Kelija, do Isusa ili Kaina i Avelja. Aluzije na različitu mitološku građu, bilo književnog, istorijskog ili biblijskog tipa, sastavni su element velikog dela Kejvove poetike. U knjizi pišem o celoj jednoj grupi Kejvovih pesama koje su u celosti zasnovane na preispisivanju mitoloških sadržaja. Smatrao sam da je izdvajanje te poetske skupine značajno za dodatno pojašnjavanje i kontekstualizaciju Kejvovog dela u okvirima transgresivne literature, odnosno koncepta prestupa u širem smislu budući da ona predstavlja neposrednu vezu između njegovog dela i suštinski subverzivne menipejske tradicije.

Nik Kejv svojim delom konstituiše izvesnu mitologiju prepoznatljivu u tematskim ciklusima koji se i sami zasnivaju na reinterpretaciji mitološkog nasleđa. Koji su centralni Kejvovi mitovi? Kakav je odnos između starozavetnog i novozavetnog u Kejvovoj poetici? U kakvom su odnosu mitologija i parodija u poeziji Nika Kejva?

Mit je neodvojiv deo i Kejvove ličnosti i poetike, čak ključan za razumevanje njegovog dela iz perspektive izvesnih tumača. Sam Nik Kejv je s godinama postao pop-kulturni mit i samostalno izgradio javnu ličnost tako da je svaki njegov prikaz i nastup neodvojiv od mitološkog potencijala njegove poetike, što je na zanimljiv način potcrtao nemački autor grafičkih novela Rajnhard Klajst u fantazmagoričnoj biografiji Nick Cave: Mercy on Me. Njegove pesme crpe inspiraciju iz brojnih mitova, ali istovremeno time tvore i jedan sasvim nov mitološki domen. Kejvovi narativi i njihovi protagonisti teže da se ostvare kao deo šireg mitološkog amalgama sačinjenog od biblijskih, književnih, istorijskih i pop-kulturnih referenci. Zajednički imenitelj te vrste građe u njegovom pesništvu jeste mit o posrnulom čoveku, odmetniku i buntovniku koji odstupa od uvreženih sistema bivstvovanja. U tom smislu, u Kejvovoj poetici se susreću Isus Hrist, Elvis Prisli i Ned Keli, iz čijih simboličkih transgresivnih potencijala Kejv ispisuje pesme koje najneposrednije upućuju na tip protagoniste koji se naziva negativnim junakom ili lukavcem. Baštineći nekonvencionalnost i buntovničku razigranost takvih protagonista, proisteklu iz života u senci praznine i smrti, Kejv preispisuje i preispituje mitološke narative i pretvara ih u svojevrsne podsetnike na nužnost budnosti duha i uma u dobu svekolikog otupljivanja kredima.

Kad je reč o uticaju Biblije na njegovo delo, sam Kejv, kako se da zaključiti iz njegovih autopoetičkih tekstova, deli svoje pesme prema inspiraciji proistekloj iz dve knjige Svetog pisma. Početne godine stvaralaštva Kejv opisuje kao duboko prožete gnevnim i osvetoljubivim jezikom Boga iz Starog zaveta. Taj jezik nasilja, naizgled nepojmljivog i neprihvatljivog, pogodovao je uobličavanju njegove poetske vizije iz prvih godina karijere, ali i kanalisanju izvesnih ličnih preokupacija u pogledu odnosa prema vlastitom okruženju. Zanimljivo je da starozavetna faza u Kejvovim pesmama vrhunac nalazi u književnom delu druge vrste – u romanu I magarica ugleda anđela koji objedinjuje svet apokaliptičnih kiša, prokaženosti, greha, osvete i mučeništva, prethodno raštrkan u pesmama na albumima The Birthday Party i ranijih radova s bendom The Bad Seeds.

Kejv nalazi da uticaj Starog zaveta počinje da bledi u njegovim pesmama već krajem osamdesetih i početkom devedesetih, otprilike s albumom The Good Son (1990), te da njegovo mesto u pogledu nadahnuća preuzima Novi zavet, prvenstveno jevanđelja. Zasićena sumornim i apokaliptičnim svetom Starog zaveta, Kejvova inspiracija se stoga okreće Hristu sazdanom od ljubavi, tuge i mašte. Doživljavajući ga kao čoveka od krvi i mesa, ali i bogoliku figuru, Kejv najveću vrlinu kod Hrista pronalazi u njegovoj kreativnoj imaginaciji koja prkosi neprijateljima duhovnog uznesenja. Ta vrsta uticaja najsnažnije će se očitovati na albumu The Boatman’s Call (1998) i ostati prisutna u velikoj meri na ostvarenjima nakon njega.

Kada sam u Vašoj biografiji pročitala da ste dobili nagradu Društva književnika Vojvodine za prevod knjige Džona Barta Izgubljen u kući smeha, moram priznati da sam se zapitala kako to da niste nagrađeni za prevode Volasovih proznih dela. Vaš prevod romana Beskrajna lakrdija Dejvida Fostera Volasa započinje napomenom koja se obraća čitaocu, garantujući da su odstupanja od jezičkog standarda, koja bi neupućeni mogli opaziti kao omašku ili stilsku grešku, zapravo prevodilačka doslednost tekstu originala. Šta su bili najveći izazovi prevođenja Dejvida Fostera Volasa? Kakva je recepcija ovog autora u srpskoj književnoj javnosti?

Recimo da je deo izazova već najavljen u toj napomeni prevodioca s kojom se čitaoci susretnu kad otvore Beskrajnu lakrdiju. Priča se, međutim ne završava tu. Volas je zahtevan pisac, i prema sebi i prema čitaocu, a time, možda i ponajviše prema prevodiocu. Već u susretu s naslovom, potrebno je prepoznati Šekspirovu frazu i shodno tome je preneti u sopstveni jezik. Možda zvuči banalno, ali i sam obim knjige je izazovan budući da vam se kao književnom prevodiocu, ne ukazuje često prilika da se izdavači usude, poput Kontrasta, da prevode toliki i takav roman, veliki u svakom smislu.

Potrebno je da odvojite ozbiljno vreme i dugoročno se posvetite takvom tekstu, imajući na umu krajnji cilj, a nauštrb nekih drugih projekata. Tu je potom i Volasov stil, ili bolje rečeno njegovi stilovi pisanja. Beskrajna lakrdija sadrži brojne registre i izraze, čiji domeni se kreću od filozofije, preko lingvistike, politike, tenisa, američkog fudbala, filmske umetnosti, psihologije, do uličnog i narkomanskog slenga.

Potrudio sam se da što verodostojnije prenesem i dočaram te različite kontekste u prevodu. Treba imati na umu i da se radi o knjizi koja predskazuje novu globalnu političku podelu na severnoameričkom kontinentu gde današnje tri države zamenjuje njihova zajednica čiji je naziv indikativno skraćen u ONAN, što je bio akronim koji je bilo nužno ostaviti u istom obliku i u prevodu, pa je uklapanje njegovog značenja i reči koje on predstavlja bio zanimljiv i mukotrpan put.

Isto vredi i za niz drugih skraćenica kojima se Volas poigrava u Lakrdiji. Dakle, brojni su izazovi kad se upustite u prevod knjige kao što je Beskrajna lakrdija i uopšte pisca kao što je Dejvid Foster Volas. Mogao bih da govorim i o tehničkoj zahtevnosti oblikovanja teksta budući da knjiga sadrži gotovo 400 napomena, ili o jezičkim vratolomijama francuskog izvornog govornika čiji engleski počiva na francuskoj sintaksi i doslovnom razumevanju idioma, ili o prevodima farmaceutskih proizvoda, lekova za psihičke probleme i probleme zavisnosti, kao i o njihovom sastavu, ili o pravilima američkog fudbala, ili o sportskim pomagalima i rutinama kao što je bandažiranje u svlačionici mladih tenisera, ili o delovima filmske kamere itd.

U pogledu recepcije, deluje mi da je Volas u velikoj meri „zaživeo“ kod nas. Rekao bih da je taj proces išao postepeno, od mojih prvih prevoda zbirki priča Kratki razgovori s ogavnim muškarcima i Devojčica neobične kose, preko zbirke eseja Uzmimo jastoga i temata Polja posvećenog Volasu, do Beskrajne lakrdije. Iako to nije redosled kojim je Volas pisao te knjige, čini mi se da je dobro što su one kod nas izlazile tim redom jer su prve tri mogle da pripreme čitalačku publiku za njegovo remek-delo Beskrajna lakrdija. Koliko vidim po internetu i društvenim mrežama, a i po interesovanju medija koji su me kontaktirali, taj roman se čita i o njemu se razgovara, a time i o samom Volasu i njegovom talentu ispoljenom u drugim izdanjima. Verovatno je bilo potrebno i da se nakupi puki „broj“ Volasovih tekstova, među kojima su i oni u periodici, da bi njegova percepcija kod nas porasla. Čini mi se da je ona sad na solidnom nivou i da ima prostora za još nekoliko Volasovih neprevedenih dela na našem tržištu.

Svedoci smo sve masovnije upotrebe veštačke inteligencije i različitih aplikacija kao alata za prevođenje. Čini se da se sve svodi na brzinu „ispostave“ robe i njenu isplativost, na štetu stvaralačkog prevoda. Možda je pitanje apokaliptički intonirano, ali koja je, po Vama, budućnost prevodilačke veštine (umetnosti)?

Nadam se da nije apokaliptična. Odnosno da čovek kao prevodilac neće biti u potpunosti potisnut iz procesa, bar ne iz književnog prevođenja. Ono jeste delom, kako vi kažete, veština, a ja bih rekao i zanat, ali je s druge strane i umetnost, odnosno kreacija. Bojim se da bismo potpunim poveravanjem tog posla AI alatima za prevođenje došli do generičkih prevoda lišenih kreativnosti. S druge strane, mnoštvo tih alata je već od velike pomoći jer ubrzava određene pretrage i nudi brža rešenja kod problema kao što je, na primer, transkripcija stranih imena. U suštini, kao i sa svim velikim tehnološkim pomacima, put kojim ćemo krenuti neće zavisiti od mašina nego od ljudi, a imajući u vidu faktore isplativosti, „brzinu ispostave“ i uvek navodno preduge rokove za dobijanje krajnjeg proizvoda, prevodioci bi možda i mogli da završe kao Volasova fusnota u celom procesu.