Piše: Merima Aranitović //

Predstava Ljubičasto, Kamernog teatra 55 iz Sarajeva, u režiji Selme Spahić, podstakla me je da napišem tekst o starosti, o temi o kojoj već neko vreme intenzivno razmišljam i istražujem. Priča prati sarajevsku porodicu u kojoj su akteri odrasla deca i njihova ostarela majka. Likovi, iako ukorenjeni u specifičnu porodičnu dinamiku, zapravo lako možemo biti svi mi, svi koji živimo u društvu gde se često ponašamo kao da najbolje znamo šta je „dobro” za naše bližnje. Ta „briga” se često pretvara u gušenje – bilo zbog konzervativizma, ejdžizma, nerazumevanja ili prosto zbog brige koja, umesto da neguje, ograničava tuđu slobodu.

Kao Bahova terapeutkinja, radim sa ženama, uglavnom starosti između 44 i 54 godine, i to su često žene koje se suočavaju sa izazovima brige o ostarelim roditeljima. Naša generacija rasla je u ambijentu gde su porodične granice bile drugačije postavljene, a uloga dece prema roditeljima strogo definisana. Danas, međutim, ti odnosi postaju zamršeni, a pitanje „sunčane jeseni života” deluje gotovo kao zabluda.

Odnos prema starosti nekad i sad

Pokušajte da se prisetite kakav je bio odnos vaših roditelja prema svojim roditeljima. Generacija rođena pre 1950-ih često nije imala mogućnosti, niti se od njih očekivalo da se svakodnevno brinu o roditeljima. Nije bilo telefona ili drugih sredstava stalnog kontakta – ako su živeli u selu, oslanjali su se na komšije. Briga o starijima tada je bila pragmatičnija i manje opterećena stalnim nadgledanjem. Kad su roditelji bili relativno zdravi, posećivali su ih povremeno; kada je bila potrebna ozbiljnija pomoć, uključivala su se sva deca, ili se nalazilo rešenje poput angažovanja susetke ili neke rođake da se brine o njima.

Danas je pristup starosti uveliko izmenjen, naročito za generacije koje su odrasle sa mobilnim telefonima i konstantnim mogućnostima za kontakt. Naša generacija, koja je imala detinjstvo bez tehnologije, sada je prešla u ulogu roditelja i postala obuzeta stalnom brigom – prema svojoj deci, ali sve češće i prema svojim roditeljima. Rezultat je novi oblik neravnoteže gde se očekuje da uvek budemo tu, prisutni, dostupni – iako mnogi od nas rade, imaju sopstvene porodice, i bore se za osnovno pravo na sopstveni život.

„Neću u dom” – odlasci i očekivanja

Na Balkanu je posebno izražen otpor prema domovima za stare. Većina starijih osoba ne želi da se preseli u dom, uprkos tome što to ponekad može biti praktično rešenje. Mi, njihova deca, često se nalazimo u situacijama gde osećamo pritisak da im budemo stalno dostupni – a roditelji često računaju na to. Očekuju da dođemo čim se pojavi problem, koristeći sve mehanizme koji su nam preneti tokom odrastanja, ali i osećaj dužnosti koji nosimo.

Kada se suočimo sa realnošću i zapitamo da li je dom za stare opcija, odgovor je često ispunjen krivicom i osećajem moralne obaveze. Komentari o domovima obično zvuče kao presuda – „Moj roditelj to nije zaslužio“ ili „To bi bila izdaja.“ I dok neki od nas realno izlažu razloge – nedostatak vremena, prostora, ili ugroženost drugih odnosa, malo je prostora za realan dijalog i pronalaženje rešenja koje bi moglo biti prihvatljivo za sve.

Kada briga prelazi u krivicu

U jednom trenutku, često neminovno, dolazimo do pitanja gde završava naša briga, a gde počinje pravo roditelja na samostalnost. Briga koja prelazi u kontrolu, posebno kada se suočavamo sa roditeljima koji sve manje mogu sami, postaje ogromno emocionalno opterećenje. Mnogi koji su prošli kroz ovu fazu reći će vam isto: osećaj krivice i griža savesti postaju stalni pratioci. U isto vreme, svaki razgovor sa roditeljima može postati teren za pregovaranje, često ispunjen osećajem bespomoćnosti i frustracije.

Na kraju, ova „sunčana jesen života” izgleda kao niz beskrajnih prilagođavanja, odricanja i neminovnog suočavanja sa limitima koje starost nosi, kako za starije, tako i za nas, njihove potomke.

Šta nas sve to uči?

Oktobar,  simbolično mesec „jeseni života“, u ovom kontekstu otkriva nijanse svakodnevne borbe sa starošću. Starost nije uvek onakva kakvom je zamišljamo, niti uvek dolazi sa mudrošću i mirom. Često je to prostor gde se deca i roditelji bore da zadrže svoju slobodu, osećaj kontrole, i sopstveno dostojanstvo.

Za mnoge od nas, pitanje koje ostaje otvoreno je: koliko daleko možemo ići, i do koje granice? Kada je briga još uvek ljubav, a kada prelazi u opterećenje koje sve strane guši? Iako odgovori zavise od svakog pojedinca i porodice, činjenica je da ova sunčana jesen, iako puna toplih boja, donosi i neizbežne senke. Na kraju, ostaje nam nada da ćemo pronaći način da, uprkos svemu, ostanemo sačuvani u svojim granicama – i mi, i naši roditelji.