dr Jovana Кulauzov Reba//

Ljudi koji opsesivno čitaju se uvek na kraju nadu pred jednako visokim zidom spoznaje: izmastani svetovi iz knjiga nemaju sopstveni odraz u realnosti. Umetnici koji pišu i putuju su opsednuti istom zudnjom, vecito na pola puta, jer izmedu izmaštanog i stvarnosnog nema i ne može biti znaka jednakosti.

Ljiljana Maletin Vojvodić je umetnica čija dela konstruišu kompleksan mozaik zudnje za potvrdom svetova iz čitalačkog iskustva i sopstvenih fantazmi o dalekom i nedodirnutom. Кroz svoje prethodne romane: Patuljci i Hiperboreja (2008), U egzilu (2011), Oni koji jedu sirovo meso (2013) ona je iscrtavala začudnu i senzibilnu putopisnu krivulju, od evropskog latinskog juga, Španije i Portugala, preko Amsterdama, do prozračne egzotike severa: Islanda, Norveske i Finske, gubeći se, iskreno i namerno, u čežnji za uranjanjem u Strano. Ironijski, ta potreba za transformacijom bi prokliznula u sećanje izgubljenosti u susretu sa Strancima. To su oni u čijim se verbalnim iskazima, a još više u neverbalnoj ekspresiji, kriju neshvatijivi pojmovi, postupci i nepisana pravila, te putnika „odavde“ stalno podseéaju na sopstvenu Drugost, koja nije prednost, vec znak upozorenja da identifikacija sa Stranim predstavlja samo bolnu iluziju. I svaki put tako. Zudnja za nepoznatim ipak nikada ne prestaje, razliva se u strategije da se ode, sve promeni, otkrije i živi tamo gde je sve drugačije nego „Ovde“. I sledi odlazak, uzbudenje, strahovanje i očekivanje da se sanjano transformiše u (ino)stranu realnost, sve do spoznaje da je nemoguće dosegnuti vlastitu imaginaciju u realnom iskustvu, jer je Drugi fluidan, neprestano se menja, izmiče i zbunjuje, u kulturnom, socijalnom i duhovnom smislu.

Upravo u datim spoznajama, koje su utisnute u tkivo celokupnog autorkinog staralaštva, kriju se zavodljive estetske vrednosti i autentičnost, pa i Drugost samog književnog iskaza. Jer Ljiljana Maletin Vojvodić gradove i zemije koristi samo kao okvir za razotkrivanje sopstvene stranosti — koja se, kao u (al)hemijskom eksperimentu razlaže na brojne agense (emotivne, nacionalne, klasne, jezike i mentalne), ali samo i isključivo u dodiru sa stranim judima, koji iniciraju dati proces. Putujući i pišući, autorka iznova sreće Sebe, izmenjenu, istu, ponovo izmišjenu i dekonstruisanu u skladu sa iskustvima koje joj donose novi sagovornici, predrasude i stereotipi — sopstveni i tuđi.

U svojem novom romanu Skrik ona će zamisljenu putanju, od egzila u daljine do povratka u poznato i sopstveno, razložiti na krugove priča, koji se medusobno prožimaju i pretaču jedan u drugi, navodeéi svoje junake da istražuju kako je „živeti u tuđoj koži“. Glavna junakinja dela je ujedno i imaginarna heroina Jul, koja se oblikuje u naručenoj priči beogradskog pisca Miloša Reljina. Jul simbolizuje negov lični izgon iz uskog veta introvertnosti u koji se dobrovolino zatvorio, sa ciljem da priguši tude glasove, sećanja na prethodna uznemirujuća iskustva i ljude koji su ga emotivno obeležili. Neočekivano, njegov roman dobija značajnu nagradu i izvodi ga na pozornicu spoljašnjeg sveta, onog istog koji je sa prezirom odbacio. Neočekivano, dovodi ga do pristanka na još provokativniji oblik razokrivanja: pristajanje na put u Norvesku, i pisanje priče o Jul (u Norveskoj) — koja je zalog i razlog datog putovanja na Sever.

Zato nastaje Jul, junakinja Miloševe priče, koja u stranim svetovima beži od društvene i kulturne klaustrofobije koju joj nameće sopstvena domovina, jezik, prošlost i sadašnjost. Njena lucidna slika norveškog prostora, iskristalisana kroz filter čitalackog iskustva i sopstvene zelje za nepoznatim, zatamnjuje se, modifikuje i prlja u dodiru sa realnošću. Umesto Hiperboreje i duhovnog ispunjenja, Sever joj se daje u formi introvertnog sela u sivilu morske obale, koje, sem stranosti, ne nudi ništa sto može da ispuni očekivanja onoga koji žudi. Usamljenicki prostor ponudiće Jul samo perforiran oblik ispunjenja žudnje, oličen u ljudima koji dolaze sa svih strana sveta, ali ono najbolje što imaju, kriju od drugih. Ili, možda, samo od nje. U Кući, zamišljenoj kao „stvaralačka internacionalna komuna umetnika“, nema ničega umetničkog, niti kulturnog, nema motiva za stvaranje, jer njegovi stanari od početka do kraja boravka ostaju hladni i nasmejani stranci, gluvi i nemi prema međusobnim različitostima, ravnodušni i nezainteresovani da upoznaju Drugog preko granica utvrđenih stereotipa. Ni Jul ne može, uprkos svemu, da savlada sopstveni animozitet prema njihovoj stranosti i oblaci ih u sopstvene predrasude, stideći se i besneéi na sebe, na Sever i na neispunjena ocekivanja.

Dok Jul pokusava da dekonstruise sebe i druge, njen tvorac, Miloš, gubi se u sopstvenim pokusajima da pobegne od svega što predstavija spajanje misli i emocija: sećanje na devojku koja se ubila, na roditelje sa kojima se duhovno razišao davno pre njihovog fizickog kraja, na ćerku — jedinim jos živim delom sebe, sa kojom je prekinuo svaki odnos. Putovanje u Norvesku i susret sa najpoznatijom norveskom slikom Кrik (norv. Skrik), inicirace kod nega mučan i neizbežan sudar sa balastom onoga od čega je bežao. Udar je bio suviše jak, i zato mu jedino preostaje da pobegne natrag u sopstveni prazan prostor, jer nema snage da privati sebe, ili da se izmeni.

Zato književna junakinja postaje realnije biće od svojeg tvorca. Dok on bledi u poricanju i ponire u unutrasnju prazninu, Jul će ukrotiti svoju hipersenzibilnost (izazvanu strahom od drugih i ujedno potrebom da im se priblizi) i ipak pronaéi svoje mesto na mentalnoj i geografskoj mapi koju je sama nacrtala. Okrenuce se novim prostorima, novim ljudima i sa nesmanjenom žestinom proučavati mesta neodredenosti u kulturoloskim nepisanim pravilima, tragati za značenjima u neskladu izgovorenih fraza i pogleda koji ih prati — tragajući zapravo uvek i jedino za sobom, za razotkrivanjem i razumevanjem potisnutog, neprivacenog i možda najboljeg dela sebe.

U sopstveno delo Ljiljana Maletin Vojvodić uključuje je još jednu komponentu: u tekstu se krije značajan bedeker savremene umetnosti, mahom ženske vizuelne koncepcije, i predstavlja reku ponornicu date fikcije, ali ujedno i ekran na kojem se kroz umetnički performans upisuju emocije i misli glavnih junaka. Na raskršću imaginarne priče, putopisnog svedočanstva i žive umetnosti nastao je kompleksan, sažet, začudan i fluidan, ženski i muški roman, koji vas preuzima lagano i vodi kroz čitalacko iskustvo elegantno, bez zaustavljanja do samog kraja i razrešenja priče u priči. Sve do (s)krika, koji se auditivno i vizuelno prolama i prelama kroz delo, te prenosi u našu svest, obremenjen pitanjem koliko daleko moramo iéi da bismo se konačno susreli i pomirili sa istinskim, ogoljenim, sopstvenim identitetom.

Napomena: Tekst preuzet iz pogovora knjizi Skrik Ljiljane Maletin Vojvodić, 2020. Autorka prikaza: dr Jovana Кulauzov Reba. Roman je bio u širem izboru za Ninovu nagradu.