Prikaz: Merima Aranitović //

„David je rekao da se obradovao kad je čuo da govorimo „na našem jeziku“. Taj naš jezik, slovenski, u zajedničkoj državi je također bio naš. Jednom, davno, postojao je svijet u kojem smo različite jezike zvali našim.

Pokušavam da vam u nekoliko reči predstavim roman „Meיmed, crvena bandana i pahuljica“, Semezdina Mehmedinovića dobitnika nagrada „Meša Selimović“ i „Mirko Kovač“ za najbolji roman na govornom području BiH, Hrvatske, Srbije i Crne Gore.

Teško je pisati o romanu koji na to ne liči.  Tri zasebne priče, tri junaka, i fino jezičko tkanje kojim ih  Mehmedinović pretvara u roman. „Meיmed, crvena bandana i pahuljica“ je priča o samoći, jeziku, vremenu, ljubavi i zaboravu.

Me’med, kako ga zove lekar u prvom delu romana, završava u bolnici nakon bola u grudima i grlu. Imao je infarkt. Iskustvo bliske smrti, otuđenosti koju je osetio u bolnici, Sanjine suze i strah da je mogla ostati bez njega, spoznaja da mu lekovi koji će mu čuvati srce brišu uspomene jesu upečatljiv uvod u roman. Mehmedinović u stvari sve vreme priča o strahu od zaborava. Okidač njegovog straha jesu lekovi – mada mu lekar kaže da se bez sećanja može, ali bez srca ne. Ali, pesnik u njemu se sve vreme preispituje u vezi sa tim da li je zaborav blagoslov ili kletva, da li zaboravljanjem jezika zaboravljamo i i svet oko nas, i da li se određena iskustva moraju iskazivati na jeziku zemlje u kojoj živimo, tj. da li iskustvo koje nam se desi, recimo, u Americi možemo dobro dočarati na maternjem jeziku, ukoliko u njema nema reči za određeni predmet.

U drugom delu Me’med provodi nedelju dana sa sinom Harunom. Prolaze predele u kojima su živeli kad su tek stigli u Ameriku. Harun je fotograf. Njegov svet je vizuelan i on se u njemu krije od sećanja na ratno Sarajevo. Njih dvojica krstare cestama, spavaju po motelima i posećuju mesta na kojima su nekad živeli, kad su tek stigli u Ameriku. Pisac proverava svoje sećanje, a Harun snima noćno nebo. Postavljajući fotoaparate po pustinji, oni provode noći prepušteni ponovo rečima. Koliko god se piščeva sećanja uvek nekako provuku do Sarajeva, toliko Harun u taj deo svoje duše ne može da uroni. Povezuje ih zajedničko iskustvo, ali ih istovremeno i razdvaja. Me’med se preispituje da li se ogrešio o Sanju i Haruna insistirajući da ostanu možda predugo u Sarajevu. Harun je bio dete koje je, kako pisac kaže, zvuke strahote koji su dopirali do njihovih privremenih boravišta u ratnom gradu prekrivao beskrajnim ponavljanjem igrice Super Mario i prepoznatljivom monotonom melodijom.

Ono čega se toliko bojimo stigne nas. Krhkost vremena, trenutak koji nas deli od života koji uzimamo zdravo za gotovo i onog u kom ništa neće biti isto provlači se kroz treći deo romana, u „Pahuljici“. Od smeha, do bola u ruci i nezavršene kafe, do bolnice i saznanja da je u tih nekoliko minuta Sanja imala moždani udar.

On provodi sve vreme sa njom u bolnici. Ona se ne seća ni dana ni godine ni šta joj se desilo. Osećaj da je bolnica mučilište u kom pacijente bude svako malo i danju i noću ne bi li im izmerili pritisak, izvadili krv, odveli na snimanje i to svaki put radi novi lekar ili sestra pa se pitanja ko ste, koji je danas dan… ponavljaju u nedogled.

U jednom trenutku lekar dodaje i pitanje ko je on njoj…

„I mislio sam,  ona me je zaboravila. Ali onda je njeno lice u trenutku doživjelo transformaciju, gledala je u mene kao da me je spasila iz nepostojanja, ili kao da je je upravo rodila, i  izrazom najčistije ljubavi rekla – „Semezdin, moj.“ I to je bio tren u kojem se moje ime ispunilo značenjem. Ja sam Semezdin, njen. To je moja ljubavna priča, i sav moj život.“

 

Roman „Meיmed, crvena bandana i pahuljica“ je priča o Sanji, Me’medu i Harunu. Semezdin Mehmedinović preispituje ulogu jezika u našim životima. Da li nas jezik određuje i da li zaboravljanje jezika dovodi i do nečeg nalik imitaciji života jer nemamo iskustva, nemamo način da izrazimo svoje emocionalne, mentalne i fizičke potrebe. Da li je za pisca bitno na kom jeziku stvara koliko je bitno sačuvati tananost maternjeg, i postoje li ipak teme o kojima je bolje pisati na jeziku zemlje u kojoj trenutno živimo.

Otvara pitanje vremena – prošlosti, sadašnjosti i ljudske potrebe da ubrza vreme.

„Otkuda dolazi naša potreba za ubrzavanjem vremena? Iz nestrpljivosti da se stigne u blisku budućnost u koju smo projicirali svoje sitne želje. Valjda bi prirodna trebala biti naša potreba za usporavanjem vremena? Ali otkud tolazi tako jaka želja za ubrzanjem?“

No, osećaj samoće i usamljenosti su motiv čitavog romana. Biti zajedno, biti porodica, voleti se, ali opet osećati usamljenost. Ne nedostatak bliskosti, već osećaj da je čovek, na kraju svega sam. Počinje Harunovim odvajanjem, a završava Sanjinim moždanim udarom, koji je odvodi u jedan svet u kom je ona potpuno zavisna od Me’meda, a opet u toj zavisnosti oni su oboje usamljeni. Njemu nedostaje Sanja osebujna, svoja, Sanja koja je brinula o svakom sitnici u njihovom životu. Njoj nedostaje Me’med jer se bez njega njen život sveo na beskrajno lutanje unutar prostora njihovog stana, bez mogućnosti da kroz iskustvo jezika uroni u sebe i svoje uspomene. Za nju ne postoji vreme. Ono se meri trenucima njegovog odlaska i dolaska. I razgovorima u kojima su bezmerno vezani jer on ima sećanja, a ona ima njega. A van svega su dva usamljena bića.

 

„Ustao sam iz stolice i u ogledalu na zidu vidio sam sebe, vidio sam krevet u kojem ona leži, i našeg sina koji ruku odmara na rubu kreveta. Tako čisto sam vidio nas troje zatočene u ogledalu kao da smo u pustoši kozmosa i uzajamno se toplim dahom grijemo. Troje, mi smo plural, ali svejedno, u ogledalu smo odraz čiste samoće. Ona gleda svog sina kao da ga godinama nije vidjela (i doslovno, jer njeno posljednje sjećanje na njega staro je nekoliko gidina) i još kaže da ga voli „mišjih stopa cijeli svemir.“