Piše: Brankica Matić //

„U toku prošle godine republički Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima zaprimio je 138 prijava, a formalno su identifikovane 62 osobe koje su bile izložene različitim vidovima eksploatacije. Dosadašnja praksa pokazuje da su u Srbiji žrtve trgovine ljudima najčešće devojčice od 11 do 17 godina i devojke do 30 godina starosti“, kažu u organizaciji Atina koja je već skoro 20 godina posvećena pružanju sveobuhvatne podrške žrtvama trgovine ljudima. Prevazilaženje trauma i reintegracija u društvo dug je i težak put koji žrtve teško mogu same da savladaju. Zato je u organizaciji Atina razvijeno više programa koji omogućavaju dugoročnu pomoć žrtvama.

„Atina pruža podršku ženama i devojčicama koje su imale iskustvo trgovine ljudima i raznih oblika eksploatacije. Imamo programe koji se bave prevazilaženjem trauma, te dugoročno pomažemo kroz sigurne kuće, kroz centar i pokrivamo teritoriju cele Srbije. Ženama pružamo psihološku, ali i svaku drugu pomoć. Omogućavamo im i obuke kako bi stekle iskustvo i veštine, kasnije zajedno tražimo posao, jer sarađujemo sa različitim privatnim kompanijama, pa se mnoge žene zapošljavaju u različitim sektorima. Ukoliko je potrebno, ženama koje imaju decu pomažemo da ih upišu u vrtić, te da dobiju sva dokumenta. Atina im zaista pruža potpunu podršku i pomoć“, pojašnjava Marijana Savić, direktorka Atine, udruženja građana za borbu protiv trgovine ljudima i svim oblicima rodno zasnovanog nasilja.

Kao i kod većine nevladinih organizacija ostvarivanje ciljeva i sprovođenje osmišljenih programa i aktivnosti najčešće zavisi od redovnih donacija. Marijana Savić kaže da su za ove dve decenije uvideli da stalni i siguran donator ne postoji, pa su tražili način kako bi obezbedili kontinuiranu podršku žrtvama trgovine ljudima.

Socijalno preduzetništvo bilo je logičan izbor, pa su pre osam godina u Beogradu otvorili radnju „Bagel Бејгл“ u kojoj prave i prodaju svetski poznata peciva. Bila je to inovativna ideja kojom su domaćem tržištu ponudili nov proizvod.

„Bejgl je u svetu jako popularan. To pecivo su pre više od jednog veka u Ameriku doneli poljski Jevreji. Tamo je postalo veoma traženo za doručak, kao recimo kod nas burek. Odlučili smo se za bejgl jer ga nije bilo, a mi smo mogli da ga prilagodimo i usavršimo. Na kraju krajeva, zašto bismo pravili nešto što u našem gradu već postoji, kao što su burek ili drugi proizvodi koji su svojstveni našim prostorima“, kaže naša sagovornica.

Razvoj preduzetničke ideje trajao je više meseci. Na internetu su pronašli oko 800 recepata za bejgl i trebalo je izabrati najukusnije. Zajedno su mesili, isprobavali, tražili pomoć prijatelja i nakon nekoliko kilograma viška osmislili jelovnik sa slanim i slatkim specijalitetima čiju osnovu čini bejgl.

„Bilo je dosta izazovno ponuditi ovakav proizvod, jer mi nismo iz te struke, mi smo socijalne radnice, pravnice, ali ono što nam je zajedničko je što zaista volimo različite gurmanluke. Bejgl je fantastičan, preukusan i kompleksan proizvod. Pravi se od visokoproteinskog, kvalitetnog brašna, mesi se duže da bi se svi sastojci spojili. Onda se formira pecivo, slično đevreku, sa rupicom unutra. U frižideru stoji od 12 do 18 sati, sporo se razvija, potom se vraća na sobnu temperaturu, kuva, pa peče i na njega se stavljaju različiti dodaci i topinzi.“

Osim peciva proizvode humus i druge namaze koji se koriste za pravljenje sendviča. Iako mnogi Beograđani i gosti grada dolaze kod nas po ukusan zalogaj, ipak veći deo zarade ovo socijalno preduzeće ostvaruju od keteringa. Ovu uslugu razvili su prateći zahteve tržišta. „Teško je bilo brendirati i promovisati proizvod za koji niko u Beogradu nije čuo. Zato smo mi napravili mini bejglove i ponudili kao ketering. To je bio pun pogodak, jer smo mogli da ciljamo i neke druge grupe. Lagano smo povećavali kapacitet, koliko toga možemo da ponudimo. Danas pravimo ketering  a veće koktele, sa 200-300 ljudi. Bejgl nam je uvek osnova, pravimo različite kanapee, imamo preko 30 ukusa, kao i veganske i vegetarijanske proizvode“, dodaje Marijana Savić.

Uspešno poslovanje ,,Bagel Bejgla“ doprinosi održivosti programa koje sprovodi organizacija Atina i koji su žrtvama trgovine ljudima neretko jedina šansa za sigurniji i srećniji život. Ujedno kroz socijalno preduzeće ženama je omogućena obuka i sticanje iskustva u oblasti ugostiteljstva i proizvodnje hrane. Time je napravljen još jedan korak ka njihovoj ekonomskoj nezavisnosti i slobodi.

„Jedan od razloga zašto smo osnovali naš „Bejgl“ jeste i to da ženama možemo u kontinuitetu ponuditi takvu vrstu treninga. Za ovih osam godina preko 120 žena je prošlo naše treninge. Trenutno imamo grupu žena koje su kod nas preko dva meseca na edukaciji. Imamo nekoliko tipova treninga. Osnovni trening posvećen je radu u profesionalnim kuhinjama, a imamo i napredne treninge za one koje žele da nauče još više. Tu se stiču i druga iskustva i veštine, kao što je rad na fiskalnoj kasi, rad na delikatesu, odnos sa klijentima, kako funkcioniše jedno malo preduzeće. Za većinu to je prva takva prilika u životu“, saznajemo od naše sagovornice.

Socijalno preduzetništvo često prate predrasude i potpuno neopravdane sumnje u kvalitet proizvoda. Specijaliteti koji nastaju u  našoj kuhinji  u potpunosti razbijaju sve predrasude i sumnja, a Marijana Savić kaže da ljudi uglavnom ne znaju da kupovinom u radnji doprinose ostvarivanju višeg cilja i rešavanju ozbiljnog društvenog problema.

„Većina ljudi ne zna da smo mi socijalno preduzeće, niti se reklamiramo kao takvo, baš zbog te konotacije, jer se misli da je to lošijeg kvaliteta. Mi zaista koristimo vrhunske sastojke, recimo od jednog domaćinstva nabavljamo krem sir, koji je tako svilen, blagog ukusa i punomasan, čak bolji od filadelfije koji smo u početku koristili. Koristimo najbolji dimljeni losos, pršutu. Nažalost, kada se kaže socijalno preduzeće, to je u Srbiji i dalje loša reklama, ali kada nam neko dođe više puta zato što mu se proizvodi sviđaju, pa čuje da smo preduzeće koje na taj način funkcioniše, onda se obraduju“, dodaje Savić.

Svoju preduzetničku ideju organizacija Atina promoviše kao pozitivan primer koji bi mogao da zaživi i u drugim lokalnim sredinama. Ipak, naša sagovornica napominje da nije lako, jer zahteva preduzetničke veštine, posvećenost i puno radno vreme, što znači obavljanje dva posla uporedo.

„Nije to izvodljivo u svakom udruženju. Organizacije treba prvenstveno da rade svoj posao, odnosno da budu građanska kontrola ovog društva, da prate različite stvari i da budu korektivni faktor. To im je primarna funkcija, a da sistem tako funkcioniše, socijalno preduzetništvo bi bilo unapređenje u društvu i otvaranje novih mogućnosti. Nažalost, kod nas je socijalno preduzetništvo način da se održe i opstanu aktivnosti uz pomoć kojih organizacija ostvaruje svoje ciljeve“, ističe Marijana Savić . A uspeh „Bagel Bejgla“ vidi kao mogućnost da se u budućnosti formira Hub, odnosno prostor u kojem bi žene imale pristup profesionalnim kuhinjama, treninzima i obukama kako bi bile konkurentnije na tržištu rada.

Tada bi u ovaj način osnaživanja bile uključene i žene iz drugih marginalizovanih grupa.