Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Nakon šestogodišnje pauze, najpoznatiji finski reditelj Aki Kaurismaki (Aki Kaurismäki, 1957), režirao je svoj dvadeseti film ― „Opalo lišće“ (“Kuolleet lehdet”/”Fallen Leaves”). Film je prikazan na FEST-u 2024 u Beogradu i Novom Sadu a na programu je i beogradskog PostFESTuma. Melodramatična tragikomedija, koja kroz ćutanje, pauze i introspekciju govori o arhetipskoj potrebi za ljubavlju, smeštena je u finski kulturološki kontekst, među marginalizovane pripadnike siromašne radničke klase, prema kojima gledalac sve vreme oseća empatiju.

Radnja filma prati dvoje usamljenih ljudi po imenu Ansa (Alma Pöysti) i Holappa (Jussi Vatanen). Oni se, pokušavajući da pronađu pravu, veliku ljubav u svom životu, jedne helsinške noći slučajno sretnu u karaoke baru. Iako ih povezuje snažna privlačnost, oni ostaju stranci i ne znaju ništa jedno o drugom, čak ni kako se zovu. Sve će se, potom, urotiti protiv njih: gubici poslova, nemanje novca, surovi kapitalizam, bezosećajni šefovi, Holapin alkoholizam, saobraćajna nesreća, nespretnost, zla sreća ― nesporazumi, tužna porodična predistorija i karakteri protagonista kao izvori tragične krivice.

U duhu poetike Kaurismakijevih prethodnih filmova, i u ovom filmu protagonisti više ćute nego što razgovaraju. Emocije se ne vide ni na njihovom licu, ali mi ih jasno čitamo i sa njima se poistovećujemo. Sve vreme navijamo za glavne junake i iščekujemo happy end.

Iako se po enterijerima i eksterijerima to ne bi moglo zaključiti, vesti o rusko-uskrajinskom ratu koje se konstantno emituju na radiju, upućuju nas da se radnja filma dešava u savremenom Helsinkiju. Ali, iako je film u suštini parabola, a vizuelni kontekst simboličan, čak i takav je i dalje moguć u Finskoj ― zemlji kontrasta, između Istoka i Zapada, Rusije i Švedske, nokie i škrte komunikacije.

U filmu „Opalo lišće“ uočavamo niz kulturoloških referenci i reminiscencija. Minimalizovan vintidž nameštaj, lampe, radio-prijemnici, izgled karaoke barova, posteri iz starih filmova na zidovima, finski pop hitovi, pesma finskog kralja tanga po imenu Olavi Virta, finska devojačka grupa Maustetytöt, pesma Mambo Italijano, muzika Šuberta, Čajkovskog i sl.  Takođe, protagonisti u bioskopu gledaju zombi-komediju Džima Džarmuša „The Dead Don’t Die“, prisutne su aluzije na Bresona i Čarlija Čaplina.

Od svog prvog filma Kaurismaki gradi osoben minimalistički stil, koji je tesno povezan sa Finskom i predstavlja esenciju onoga što se naziva ― biti Fincem. Film je zato i svojevrsni imagološki portret Finske koji je u značajnoj meri, mitologema. Jer, predrasude, kolektivni arhetipi, kao i filmovi Akija Kaurismakija, pokazuju da Finci najčešće ćute, da su asocijalni i da boluju od depresije. I u ovom filmu likovi su stidljivi, introvertni i skloni melanholiji, na sigurnoj distanci skriveni ljudi u kojima se ono što oni jesu, uvek nalazi u dubokoj pozadini.

U filmskom jeziku Akija Kaurismakija, što je očigledno i u „Opalom lišću, dominiraju (samo)ironija, crni humor, doživljaj apsurda, kao i sisu – specifičan kompleks karakterno-psiholoških osobina koje čine kolektivno nesvesno ove nacije – finski nacionalni arhetip, koji se najviše vidi u psihološkom portretu glavnog junaka. Sisu je inat, mentalna snaga, izdržljivost, tvrdoglavost, poštenje, lični integritet, nezavisnost, skrivanje osećanja, sposobnost da se funkcioniše u samoći, sumnja u verbalizam ili u dopadljivost na prvi pogled. Sve ono što prepoznajemo u karakteru protagoniste što je i izvor njegovih problema u koje srlja a čije posledice prihvata ćuteći. Jer on se ne trudi da bilo koga impresionira na prvi pogled, bar to ne čini na način na koji smo navikli. 

A da li će, na kraju, pobediti oldfashion emotivnost i da li će se desiti ― happy end, zaključiće oni koji budu pogledali ovaj film u kojem dominiraju minimalistička estetika i nordijska seta.

Režiser, scenarista i filmski producent Aki Kaurismaki veoma je osobena i autentična ličnost; pre nego što je počeo da se bavi filmom radio je različite poslove: bio je poštar, prao je sudove, pisao filmske kritike… Sa starijim bratom Mikom, takođe filmskim stvaraocem, osnovao je produkcijsko-distributersku kuću „Villealfa”, a njihova produkcija čini jednu petinu ukupne proizvodnje finske kinematografije od 80-tih godina XX veka do danas. Braća Kaurismaki su u centru Helsinkija držali i pab i bilijar klub Koronu, čiji enterijeri podsećaju upravo na ove prokazane u filmu „Opalo lišće“.

Među filmovima Akija Kaurismakija izdvajaju se i nagrađivani filmovi: „Čovek bez prošlosti“ (2002) koji je osvojio Gran pri žirija u Kanu i nominovan je za Oskara u kategoriji najbolji strani film, „Svetla sumraka“ (2007), „Druga strana nade“ (2017) i dr. Film „Opalo lišće“ premijerno je prikazan na Filmskom festivalu u Kanu gde je osvojio veliku nagradu žirija.