Merima Aranitović //

Tekst o prvom izdanju knjige Elizabet Straut ,,Zovem se Lusi Barton“ (Booka) pisala sam u julu 2016. godine kada sam prvi put pročitala knjigu. Moj utisak je do danas, u suštini, ostao isti. ,,Zovem se Lusi Barton“ jedna je od onih knjiga kojima se, budući da govore o ženi, porodici, usamljenosti i potrebi za ljubavlju, vraćamo.

Lusi Barton leži u jednoj njujorškoj bolnici. Tamo provodi više meseci. U posetu joj ne dolazi muž jer ne podnosi bolnice (i kad dođe, to čini samo iz krajnje nužde), ne dolaze joj prijateljice, kolege, ne dolaze ni ćerke, ne dolaze ni roditelji… Lusi ne boluje ni od kakve zarazne bolesti, niti umire, sama bolest je samo deo scenografije – a opet ona tamo nikog nema.

Lusin suprug posle nekog vremena obaveštava o njenoj bolesti njenu majku (s kojom Lusi mnogo godina nije razgovarala) i ona dolazi da je poseti. Tih nekoliko dana provodi sedeći uz Lusin krevet, odbijajući da joj donesu pomoćni ležaj, odbijajući da legne da spava, odbijajući bilo koju vrstu interakcije koja uključuje pokazivanje emocija.

Lusina priča je, u stvari priča o porodičnim odnosima

Lusina priča je priča o usamljenosti, neshvaćenosti, potrazi za ljubavlju, zamagljenim međuljudskim odnosima, događajima obavijenim velom tajne, koji tek nakon mnogo godina postaju jasni akterima priče.

No, neću danas o knjizi već o nečemu o čemu sam sve vreme razmišljala.

Razmišljala sam o svojoj majci koja je nekoliko puta duže boravila u bolnici. Njena majka nikada nije bila pored nje. Ne zato što to nije želela već što nije ni znala da joj je ćerka tamo. Bile su dovoljno udaljene jedna od druge da je mogla takvu činjenicu da sakrije od nje.

Moj otac je bio taj koji je insistirao da se drugima ne govori o bolesti, bolnicama – već da se javi kad sve prođe. Mada, razumem i njega. On je želeo najbolje. Minimalizujući priču o bolesti, minimalizovao je i samu bolest.

Možda je to bio njegov način da pokaže svoju ljubav?

Ljudski odnosi su slojeviti i nedokučivi

Nekad i nama samima nije jasno zašto smo u nekoj situaciji baš tako postupili, da li smo mogli drugačije bolje, pametnije.

Najlakše je osuditi.

Mislimo kako razumemo tuđe postupke, dajemo sebi za pravo da osuđujemo, branimo, napadamo, pretpostavljamo. Započinjemo svoje monologe time da smo znali, osetili, mogli da očekujemo od nekoga… a u stvari uvek mašimo metu.

Krhko je naše znanje. Čak i da možemo da uđemo u tuđe cipele, ili da budemo u tuđoj koži, opet ostajemo mi sami, samo malo izmešteni iz fokusa…