Art Box portal //

Da li vam se često dešava da je stvarnost razočaranje u odnosu na sliku koju ste unapred stvorili? Da ono što ste zamišljali, bilo da je reč o mestu, osobi ili iskustvu, u susretu sa realnošću izgubi svoju privlačnost? Upravo taj jaz između očekivanja i stvarnosti nalazi se u osnovi fenomena poznatog kao Pariski sindrom koji se vezuje za Pariz ali govori o univerzalnom iskustvu: o našoj potrebi da idealizujemo i suočavanju sa svakodnevicom.

Kako pisati o Parizu, a da se ne upadne u kliše? Kako obuhvatiti sva njegova lica, turistička, umetnička, migrantska, istorijska i savremena bez svođenja na razglednicu? Kako u isti kadar smestiti Niku sa Samotrake, Mona Lizu, turiste i beskućnike?

Foto: iz arhive Art Box portala

Postoji mnogo načina da se „otkrije“ Pariz. Najčešći jeste turistički obilazak poznatih znamenitosti kao što su: Notr Dam, Ajfelov toranj, Trijumfalna kapija, Muzeji Luvr i Orsej, Pikasov muzej, knjižare u Latinskom kvartu, Šekspirova knjižara ili Kafe Flor u koji su svraćali Sartr i Simon de Bovoar a sada se pred njim formiraju redovi turista.

Ali Pariz su i gužve u metrou, turisti, selfi, restorani brze hrane, kebab-picerije, suši barovi, ljudi bez krova nad glavom, miris mokraće na pločniku, svakodnevica koja retko ulazi u turističke bedekere.

Foto: iz arhive Art Box portala

Pariz sveden na Instagram stori nužno je filtriran i pojednostavljen. U toj slici nema mesta za složenost: za starosedeoce, turiste i imigrante; za one koji su u ovom gradu rođeni, koji kroz grad prolaze i one koji u njemu ostaju; za one koji spavaju na ulici.

Pozitivni stereotipi govore o gradu ljubavi, umetnosti i gastronomije; negativni o nepristupačnim Parižanima, prljavštini, gužvi, visokim cenama i štrajkovima. Između te dve krajnosti je grad koji nije ni razglednica ni razočaranje, već prostor kontrasta.

Zato ne iznenađuje što dolazi do razočaranja kada Pariz ne ispuni unapred stvorena očekivanja. Jer najcitiraniji megalopolis na svetu nije samo idealizovana slika, već složen i višeslojan grad, oblikovan napetostima između prošlosti i savremenosti, reprezentacije i svakodnevice.

Možda pisati o Parizu, a da se ne upadne u kliše, znači pomeriti pogled sa znamenitosti na ljude, sa spektakla na svakodnevicu.

Ukoliko je to moguće kada se u njemu zateknete na kratko.

Jer, Pariski sindrom ne govori toliko o Parizu koliko o nama samima. O našoj potrebi da idealizujemo suočavanje sa svakodnevicom.