Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

„Ja sam ga pustila. Posle sam ga nazivala provalnikom, ali nije provalio. Pozvonio je kao što bi uradio bilo ko, i ja sam otvorila vrata. Još se uznemirim kad pomislim na to. Možda me to u stvari najviše muči. On je pozvonio, a ja sam otvorila“ — početak je romana Dani u povesti tišine Merete Linstrem (Merethe Lindstrøm) (Geopoetika, 2015), koji na prvi pogled obećava krimi-narativ.

Međutim, uljez, koji se pojavljuje dok je protagonistkinja Eva sama sa svojim ćerkama, ostaje tek inicijalni impuls. Roman vrlo brzo kreće u sasvim drugačijem pravcu: umesto napetosti i razrešenja, razvija se narativ o starenju, sećanju, prećutkivanju i tišini kao načinu života.

Provalnik je bio istih godina kao Evini učenici. Evine refleksije o profesiji, koja oscilira između ideje o „pozivu“ i osećaja praznine, čine važan sloj teksta. Identitet koji se dugo gradi, a zatim postepeno gubi smisao, ostavljajući za sobom osećaj nesigurnosti i iscrpljenosti, nije samo individualno iskustvo već i kolektivno.

„Radila sam u srednjoj školi u centru, staroj školi. Jednoj od onih s bogatom tradicijom i zgradom koja je čvrsto urasla u sopstveno ubeđenje, jednako nepokolebljivo okružena njime kao i kaldrmom i asfaltom. Godine su prolazile i znala sam da će me jednog dana istisnuti. Škola je bila dovoljna samoj sebi. Prolazila sam njenim hodnicima, mislim da sam se kretala pretpostavljajući da je tako, da me zgrada smatra suvišnom. Predavala sam norveški, a neko vreme i književnost, izborni predmet popularan među učenicima. Sama nisam bila tako sigurna. Obično sam gledala đake u učionici, čula sopstvene korake u hodnicima i pomišljala da vreme prolazi, a moj izgovor zašto sam tu delovao je sve manje racionalno. Ipak sam se čvrsto držala tog identiteta. Bila sam predavač, profesor. Tako sam se oblačila, tako kretala, ta uloga je određivala moj izbor reči, moja ograničenja. Kao da me nije bilo lako zameniti. A kako su godine prolazile, proredio se broj kolega mojih godina i stalno su pristizali mlađi…“, seća se Eva.

Roman Dani u povesti tišine ne bavi se samo memorijom i starenjem već i tajnama i potiskivanjem, ali pre svega načinima na koje tišina funkcioniše, ne kao odsustvo govora već kao sam govor. Pitanje koje se postavlja nije novo: da li je istinu, ma koliko bila bolna, potrebno izgovoriti ili je ponekad bolje i prećutati? Odgovor deluje lak dok je apstraktana roman pokazuje koliko se komplikuje kada postane ličan.

Ova knjiga otvara prostor porodičnih tajni, onih koje ostaju prećutane između partnera, onih koje se (ne) prenose kroz generacije. Simon, Jevrejin i nekada uspešan lekar, kao i njegova supruga Eva, nose svako svoju tišinu. Simon prećutkuje da je preživeo Holokaust, dok Eva krije da je u mladosti dala sina na usvajanje. Iluzija njihove bračne i porodične stabilnosti tako počiva upravo na onome što nikada nije izgovoreno.

Njihove ćerke o toj prošlosti ne znaju gotovo ništa. Tišina u ovom romanu nije samo oblik odbrane ili zaštite, već i prostor distance. Kako naracija odmiče, Eva ostaje sama. Kada njen ostareli suprug Simon prestane da govori i bude smešten u dom, sećanja i potraga za izgubljenim sinom ostaje način Evinog suočavanja sa sopstvenim izborima i prošlošću.

Merete Linstrem je rođena 1963. godine u Bergenu, a danas živi u Oslu. Debitovala je 1983. godine i ubraja se u najznačajnije norveške književnice današnjice. Za svoje stvaralaštvo dobila je Doblugovu nagradu (2008) i nagradu „Amalija Skram“ (2012). Roman Dani u povesti tišine (2011) osvojio je nagradu Norveške asocijacije književnih kritičara, a 2012. i prestižnu nagradu za književnost Nordijskog saveta. Preveden je na više jezika. Geopoetika je 2017. godine, takođe u prevodu Radoša Kosovića, objavila njenu knjigu Iz zimskih arhiva.