Art Box portal //

Ovogodišnji Japanski paviljon na 61. Bijenalu umetnosti u Veneciji postao je viralna senzacija i jedna od najposećenijih tačaka u Đardinima zahvaljujući izložbi „Grass Babies, Moon Babies“, čiji je autor Ej Arakava-Neš (Ei Arakawa-Nash, 1977) istaknuti japansko-američki umetnik performansa. U projektu kvir autora, rodom iz Fukušime, koji se mladosti se preselio u Sjedinjene Američke Države, Paviljon Japana naseljavaju bebe-lutke, a ispostaviće se da ih je ukupno 108 i da je svaka teška tačno četiri kilograma, što odgovara prosečnoj težini tromesečne bebe.

Postavka „Grass Babies, Moon Babies“ ruši tradiciju na više nivoa. Japan je doneo istorijsku odluku: prvi put u istoriji, kompletan tim projekta – i umetnik i kustoskinje Lisa Horikawa i Mizuki Takahashi – pripadaju japanskoj dijaspori jer žive i rade van Japana. Takođe, prvi put jedan otvoreno kvir autor samostalno predstavlja  Japan.

Motiv za ovaj projekat Ej Arakava-Neš je pronašao u sopstvenom životu, nakon što je sa svojim partnerom 2024, zahvaljujući surogat-majci, dobio blizance. Suočen sa izazovima roditeljstva, stvorio je rad koji preispituje koncept porodice, teme surogat majčinstva, istopolnog roditeljstva ali i kolektivne odgovornosti. 

A kako je to uradio? Tako što je Paviljon Japana naselio bebama-lutkama a posmatranje umetnosti pretvorio u vežbu kolektivne brige i rituala ljuljuškanja i menjanja pelena.

Bez obzira na kontekst i podtekst projekta, koji je vrlo važan jer propituje kolektivnu brigu u otuđenom svetu, interaktivni koncept je ono što je na 61. Bijenalu privuklo posetioce u Japanski paviljon. Onog trenutka kada uzmete lutku, vaša poseta izložbi prestaje da bude pasivno posmatranje. Kretanje kroz paviljon postaje pažljivije, koraci sporiji, a ruka refleksno počinje da štiti „dete“ u naručju.

Takođe, dok se krećete kroz izložbeni prostor, svuda oko vas se odvija neobičan scenario: druge lutke-bebe vise sa konstrukcija i konopaca, ,,penju“ se uz skele ili ,,gledaju“ u televizijski ekran. U jednom uglu se nalazi sto za prepovijanje gde se mogu čitati „pesme sa pelena“, a skeniranjem QR koda saznaje se „datum rođenja“ svake bebe ponaosob.

Iza ove duhovite, apsurdne i naizgled zabavne estetike krije se kritika savremenog društva. Pretvarajući posetioce 61. Bijenala umetnosti u Veneciji u privremene roditelje ili negovatelje, Paviljon Japana u podseća da, u kontekstu izolovanih urbanih sredina, migrantskih kriza i netradicionalnih, kvir porodica, postoje oni koji najčešće nemaju institucionalnu podršku, pa rad postavlja pitanje: ko brine o onima koji dolaze i kako se gradi zajednica kada se izgube tradicionalni oslonci i odnosi.

Projekat japanskog umetnika uvlači posetioce u performativnu interaktivnu priču u kojoj oni, makar na kratko, preuzimaju odgovornost za drugo biće. Što jeste jedna od krucijalnih potreba našeg društva o kojoj hteli to ili ne počinjemo da razmišljamo od momenta kada nas na ulazu u Japanski paviljon dočekaju bebe-lutke.