Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Kada sam, tokom nedavnog boravka u Londonu, otkrila da karte za stajanje u Šekspirovom Gloubu (Shakespeare’s Globe) mogu da se kupe za svega pet funti, nisam propustila priliku da pogledam verovatno najpoznatiju Šekspirovu tragediju u verziji pod nazivom Playing Shakespeare with Deutsche Bank: Romeo and Juliet.

Današnji Gloub, smešten na obali reke Temze, dovoljno je uverljiva rekonstrukcija renesansnog pozorišta da može da evocira način na koji se nekada izvodio Šekspir.

Iako se predstava Playing Shakespeare with Deutsche Bank: Romeo and Juliet igrala u večernjem terminu (što istina nije u duhu Šekspirovog vremena), i uprkos tome što su, za razliku od renesanse, na sceni igrale i žene, današnji prostor je u velikoj meri zadržao autentičnost: pozorište ima oblik kružne drvene konstrukcije, scena je otvorena i uzdignuta, oni koji imaju više novca gledaju predstavu sedeći, ostali stoje uz scenu koja se vidi sa tri strane, a kako je tokom predstave dozvoljeno i jesti i piti, iskustvo gledanje predstave poprima živu, čak pomalo festivalsku atmosferu.

Dosta toga me je podsetilo na ono što sam znala o Gloubu: nije bilo podizanja ni spuštanja zavese, nije bilo činova niti scenografije (grafiti su više sugerisali savremeni kontekst nego što su modifikovali prostor), pozornica je bila antiiluzionistička, muzika se izvodila uživo, glumci su bili u savremenim kostimima, neki posetioci su bili oslanjeni na samu ivicu pozornice. Međutim, iako nisam priželjkivala ali sam očekivala konvencionalniju, „klasičniju“ verziju ,,Romea i Julije“, već po samom ulasku u pozorište postalo je jasno da to neće biti tako.

Iako predstava, tehnički, još nije bila počela, pre nego što su se čule prve replike, jedan od izvođača je, po skejt-parku improvizovanom između publike i scene vozio BMX, ali ta vrsta ,,neformalnosti“ nije značila haos. Naprotiv, sve je funkcionisalo vrlo precizno, redarke i volonterke Šekspirovog Glouba su, noseći transparente, opominjale da fotografisanje nije dozvoljeno i sl.

Predstava je trajala oko 90 minuta, tekst je skraćen, tempo ubrzan, a radnja je prepoznatljiva i očigledno, publici dobro poznata. Rediteljka Lucy Cuthbertsonje je priču o ljubavi koja nastaje unutar konflikta smestila u savremeni kontekst a sukobe između zavađenih porodica transformisala u sukobe između bandi. Mladalačka ljubav i strast protagoniste vodi u smrt, ali njihova hamartia nije samo posledica njihovog karaktera i nesporazuma, već i grešaka društva koje ih okružuje.

Glumačka postava liči na današnji London, raznolik i miltikulturalan, akcenti glumaca variraju, čuje se škotski izgovor, britanski… Glumci su obučeni u trenerke, koriste mobilne telefone, voze bicikle, okružuju ih grafiti, ali način na koji se stihovi izgovaraju i kako akteri verbalno komuniciraju sa publikom i dalje nosi predstavu.

Za razliku od Šekspirovog doba, kada žene nisu igrale na sceni, ovde su i pojedine muške uloge poverene glumicama. Poznata scena na balkonu i ovde je izazvala posebnu pažnju publike, a posebno vizuelno upečatljiva bila je scena halucinacije nakon ispijanja napitka.

Rediteljka koristi i elemente renesansnog pozorišta poput „ulaza u pakao“, kao i efekat iznenadnog raspleta, svojevrsnu antičku deus ex machinu, koja dobro funkcioniše i unutar savremenog scenskog jezika.

Dobro je da Playing Shakespeare with Deutsche Bank: Romeo and Juliet u Globu Šekspira ne svodi na školsku lektiru. Iako se preporučuje mlađoj publici, zapravo dobro funkcioniše pred raznolikim gledalištem kakvo je i bilo te večeri a činili su ga mlađi i stariji, lokalci i turisti.

Iako tokom predstave nije bilo zabranjeno da se pije i jede pa čak i glasno komentariše, u ključnim trenucima vladala je potpuna tišina. U tom smislu, publika je bila deo onoga što, uslovno govoreći, možemo nazvati „Šekspirovim pozorištem“, naravno, u savremenoj rekonstrukciji.