Piše: Iskra B. Marin //

Postoji taj jedan moj potpuno nerealan plan da budem u tišini i oflajn. Da odem negde u prirodu, ponesem knjigu, ćebe, možda kafu u termosu i provedem nekoliko sati u miru. Samo priroda, čist vazduh, knjiga i ja. Ili da je vikend, isključujem mobilni, izađem u dvorište, sedim, ćutim, osluškujem tišinu i čitam.

Ali onda, naravno, iz susedne kuće počnu da pričaju toliko glasno kao da niko drugi ne postoji oko njih, ili na tri metra od mene kreću narodnjaci sa bluetooth zvučnika i dim sa roštilja. Tako se sve na kraju završi time što uključujem mobilni, tražim muziku i stavljam noise-cancelling slušalice na uši.

I svaki put pomislim isto: kako smo došli do toga da je potreba za tišinom postala luksuz, a ne nešto sasvim normalno?

Najgore je što ljudi koji vole mir danas često ispadaju sumnjivi. Ako voliš da sediš sam, čitaš, ćutiš, ne prija ti konstantna buka — odmah si ,,smarač”, ,,čudak”, ,,antisocijalan”. Kao da odbijanjem da učestvuješ u opštoj galami automatski vređaš druge.

A ta ideja uopšte nije nova.

U Andrićevoj ,,Prokletoj avliji“ postoji ta stvar sa Ćamilom — tihim, povučenim čovekom opsednutim knjigama i prošlošću. Koji baš zato postaje sumnjiv. Valija ne može da razume nekoga ko čita. U svetu buke, discipline i kontrole, čovek koji ima unutrašnji život deluje opasno.

I iskreno, ništa se nije promenilo.

Samo danas niko neće završiti u tamnici zato što voli knjige, ali vrlo lako može postati predmet ismevanja i podsmeha.

Probaj da im kažeš da utišaju muziku, da im kažeš da si otišao u prirodu da čitaš i da ti smeta buka iz zvučnika — ljudi će te gledati kao da si ludak ili snob kojem se ne dopada njihov izbor muzike.

Kod nas postoji duboko nepoverenje prema ljudima koji uživaju u samoći i miru. Ako nisi stalno glasan, dostupan, u društvu, ,,u atmosferi”, odmah nešto ,,nije normalno”. Tišina se ne doživljava kao odmor nego kao distanca. Kao odbijanje kolektiva.

A zapravo je potpuno suprotno.

Tišina nije mržnja prema ljudima. To je potreba da mozak konačno prestane da obrađuje deset stvari odjednom. Da pročitaš nekoliko stranica bez basa iz gepeka. Da sediš pored vode i čuješ vodu, a ne nečiju plejlistu.

I možda baš zato danas toliko ljudi očajnički traži mir. Zato što ga skoro nigde više nema.

Danas svaki izlazak mora da ima zvuk, objavu, snimak, dokaz da si se ,,ludo” provodio. Kao da više nije dovoljno samo postojati negde i ćutati.

A možda je upravo to najveći luksuz koji smo izgubili — mogućnost da budemo tihi bez potrebe da se pravdamo zbog toga.