Piše: Dragan Vojvodić //

Drugog dana festivala Way Out West u Geteborgu, na dve glavne bine, postavljene jedna naspram druge – Flamingo i Azalea, koje svojim gabaritima podsećaju na višespratnice – jedan za drugim nastupili su neki od najznačajnijih bendova koji su obeležili muzičku scenu osamdesetih: Nick Cave and The Bad Seeds i The Cure.

Iako su oba benda već decenijama prisutna na svetskoj muzičkoj sceni i uživaju status kultnih izvođača, njihovi nastupi nisu privukli toliko publike koliko domaća pop zvezda Zara Larsson. Činilo se da se festivalski prostor gotovo prepolovio nakon njenog nastupa. Veliki deo njene publike je čak napustio festival, što je ostavilo utisak da ih drugi izvođači jednostavno nisu interesovali.

Ipak, mega zvezde poput Nika Kejva i Roberta Smita, koji su ujedno i svojevrsne alfa i omega svojih bendova, i dalje uspevaju da svojom muzikom i specifičnim scenskim nastupom privuku i generacije svojih vernih slušalaca, ali i novu, mlađu publiku. Tako su se među mnogobrojnom publikom koja je željno iščekivala njihove nastupe zajedno našli očevi i sinovi, majke i ćerke.

To je jedna od zanimljivih karakteristika švedske publike i društva, relativno oslobođenog ejdžizma i unapred zadatih kulturnih obrazaca – poput onog da je rok muzika rezervisana za mlade, a džez za starije. Na Way Out Westu takve granice očigledno ne postoje.

Nik Kejv kao veza između benda i publike

The Bad Seeds, predvođeni jedinstvenom rok figurom Nika Kejva, publici su pružili maksimum. Taj utisak nije oslabio nijednog trenutka, od početka do kraja nastupa. Sve vreme prisutan je bio osećaj da prisustvujete vrhunskom, profesionalno koncipiranom spektaklu, koji je, za razliku od mnogih savremenih pop produkcija, vizuelno veoma sveden, dok je muzički bio raskošan i slojevit.

Kejv je prešao dug put od početaka sa The Birthday Party, buke, haosa i ekstremnog post-punka, preko rane faze mračnog zvuka i gotičke estetike, do današnjeg izraza u kojem The Bad Seeds funkcionišu gotovo poput velikog ansambla. Na Way Out Westu taj razvoj bio je posebno uočljiv.

Meni izuzetno značajne kompozicije, poput From Her to Eternity, Tupelo, The Mercy Seat i Red Right Hand, nisu izgubile ništa od svoje izvorne snage i sirovosti. Naprotiv, u novim, bogato aranžiranim izvedbama, uz snažnu instrumentalnu podršku i ženske prateće vokale, zvučale su još intenzivnije i sugestivnije. Pojedini trenuci gotovo stvaraju utisak da pred vama ne nastupa rok bend, već čitav orkestar sa horom – samo preveden u potpuno drugačiji muzički ključ.

Ipak, uprkos izuzetnoj muzičkoj pozadini koju mu pružaju The Bad Seeds, Cave ostaje ključna veza između publike i svega što se događa na bini. Njegova karakteristična komunikacija sa publikom, prožeta fizičkim kontaktom, snažnom gestikulacijom i direktnim obraćanjem fanovima u prvim redovima, preko velikih festivalskih monitora poprima gotovo filmske razmere.

U jednom trenutku Kejv doslovno silazi među publiku. Ona ga prihvata rukama, dok njegovo kretanje kroz masu postaje sastavni deo samog nastupa. Publika tako više nije samo posmatrač, već aktivni učesnik u stvaranju vizuelne i emocionalne slike koncerta. Upravo takvi prizori ostaju u sećanju i nakon što se muzika završi – kao gotovo ikonične predstave savremene rok kulture.

Od buke i haosa do Wild God-a

Kreativni potencijal nije večan. I najveći muzički stvaraoci prolaze kroz uspone i padove, promene, istraživanja i periode manje ili više uspešnih umetničkih transformacija. Zato ni celokupan opus Nika Kejva nije moguće posmatrati niti vrednovati istim kriterijumima.

Od početnog mračnog alternativnog i post-punk zvuka, preko bluza, gospela i gotičke estetike, pa sve do introspektivne i emocionalno kompleksne muzike nastale pod snažnim uticajem ličnih iskustava i gubitaka, Kejv je prošao dug i složen umetnički put. Tokom tog procesa pojavljivao se u čitavom nizu različitih autorskih i izvođačkih formi, koje, sasvim razumljivo, ne moraju podjednako privući svakog slušaoca. U tom kontekstu treba posmatrati i festivalsku set-listu na Way Out Westu. Ona je svojevrsni presek njegovog višedecenijskog rada, pa je logično da neće podjednako zadovoljiti sve ukuse. Ali ono što je teško osporiti jeste da način na koji su The Bad Seeds te pesme izveli gotovo nikoga nije mogao ostaviti ravnodušnim.

Upravo je to možda i najvažnije iskustvo ovog nastupa: Nik Kejv više nije samo izvođač sopstvenih pesama. On je postao njihov interpretator u širem, gotovo ritualnom smislu. Pesme koje su nastajale u različitim fazama njegovog života, u različitim estetikama i iz različitih ličnih iskustava, na sceni Way Out Westa dobile su novu, zajedničku formu.

Na početku pomenuti The Cure i Robert Smit svojim značajem svakako zaslužuju poseban tekst koji uskoro sledi.