Art Box portal //

Šta radi porodica, čiji je sin ubio školskog druga? Šta rade njegovi roditelji kad saznaju da im je sin postao ubica: padaju li ničice, jer ubijeno je nečije dete, ili gledaju na sve načine da istrguju ,,da šteta bude što manja”, jer za njih je ubica samo njihovo dete i kao takvo ,,preče je od pravde”, a štiteći njega, brane i sebe, i svoj životni svetonazor?

Ovo je okosnica priče oko koje je nastala Autorizacija, nova predstava Pozorišta mladih, čija je premijera 25. aprila u 20 sati na Maloj sceni ovog novosadskog teatra. Režirao ju je Vanja Jovanović, koji je, zajedno s Petrom Pleše, i autor teksta. U ulogama majke i oca dečaka ubice gledamo Mariju Radovanov i Ivana Đurića, koji, vodeći nas kroz rolerkoster emocija, propituju najdublja etička uverenja. Borbu za pravdu autori su stavili u ruke jedne novinarke, dugogodišnje isterivačice pravde na svim nivoima, takoreći Sizifa s perom u ruci. Nju igra Neda Danilović, dok rastegljivi osećaj pravde i vrlo pragmatičnu istinu personifikuje advokat, u izvođenju Aleksandra Milkovića. Četrnaestogodišnjeg dečaka ubicu igraće naizmenično dva člana Teatra mladih „Mišolovka“: Marko Trivić i Nikola Ljubičić.

,,Kao ljudska bića, biološki smo programirani da zaštitimo svoje najmlađe i, s tim ciljem, od malo čega prezamo. No, kako je put do pakla popločan dobrim namerama, previše brige može naneti štetu, a zaštita može postati nasilje. Poslednjih godina više tragičnih događaja, za koje smo mislili da se dešavaju negde drugde i nekome drugom, dogodilo se u našem dvorištu. Predstava se odigrava u domu bogate porodice čiji je maloletni sin usmrtio svog školskog kolegu. Roditelji ubice, i njihova najuža okolina, u svom dnevnom boravku daju intervju novinarki — svoje prvo obraćanje javnosti povodom događaja. Kroz njihovu reakciju, pokušaje suočavanja sa situacijom i izlaska iz nje, propituje se da li se tragični događaj mogao sprečiti, kao i koju ulogu u procesu pravnog i društvenog suđenja počiniocu igraju socijalno-ekonomski status, politička moć i povezanost s medijima. Jesmo li pred zakonom svi isti? Kako se društvena merila iskupljenja menjaju u odnosu na to ko je prestupnik? Jesu li kategorije poput pokajanja dostupne svima ili samo onima koji to mogu finansijski da priušte? Do kog trenutka možemo braniti svoju decu?“, ističe reditelj Vanja Jovanović.

Glumica Marija Radovanov, koja tumači majku, dodaje: „Poput te jezive rečenice ‘Dete je važnije od pravde’, u tekstu se mogu čuti i druge koje roditelji često izgovaraju: ‘Ne špijuniram svaki njegov korak’, ‘Ne pritiskam ga, pustim da on dođe meni’, ili ‘Ko ima vremena da reaguje svaki put kad mu se dete namršti?’ Zvuče razumno, ali ponekad su to samo izgovori kojima pravdamo svoje suštinsko odsustvo iz života deteta. Ono što mene plaši jeste mogućnost da je put od pružanja privatnosti sopstvenom detetu do potpunog nepoznavanja nekih strana njegove ličnosti kraći nego što verujemo. Žena koju igram je beskrupulozna biznismenka, glava porodice i firme, nema nikakve veze sa mnom — osim što je majka. Dovedena u ćorsokak, svodi se na ženku Homo sapiensa, sa snažnim materinskim instinktom. Većina roditelja je bar jednom stala, ili osetila potrebu da stane u odbranu svog deteta, čak i kada je ono uradilo nešto loše, ali to su, rekli bismo, bezazlene situacije. U ovakvoj situaciji nijedan normalan roditelj ne bi trebalo da se nađe… zar ne? Moram da kažem i da naše probe traju paralelno dok svi, s grčem u želucu, pratimo jedan sudski proces povezan s temom predstave. Ne nudimo odgovore, niti je ovo neposredan komentar na to, ali otvaramo važna pitanja.“

Glumac Ivan Đurić, koji igra oca, kaže: „Otac sam maloletnog deteta, dakle odgovoran za njegov mentalni i duhovni razvoj. Da li ga dobro savetuješ? Da li ga previše štitiš? Da li grešiš? To su pitanja koja svaki roditelj, svestan svoje nesavršenosti, postavlja sebi. Okolina, društvo i roditelji formiraju novu ličnost. Staviti se u ulogu oca čije je dete oduzelo život drugom detetu — i koji i sam na neki način postaje krivac — jeste situacija u kojoj ne želiš da se zamišljaš, čak ni za potrebe pozornice. Ipak, kao glumac, dobijaš priliku da analiziraš i preispitaš odnose unutar jedne porodice i pokušaš da razumeš šta je moglo dovesti do tako tragične posledice. Kako je nešto što se dešavalo negde drugde postalo naša stvarnost? Ko je kriv? Da li je moglo da se spreči? Da li bi ishod bio drugačiji da je neko, nekada, postupio drugačije? Čini mi se da nam odgovor trenutno izmiče, ali moramo da nastavimo da ga tražimo ako želimo da se takve stvari više nikada ne ponove.“

Glumica Neda Danilović, koja igra novinarku, dodaje: „Smiljana Tomašević radi za Pravdu, ovde i sada. Ona nema luksuz večnosti, jer je istina deo sadašnjeg trenutka, koji se meri godinama traganja i danima iščekivanja. Predstavnica je profesije koja je u Srbiji, porugom prepotentnih nikogovića, ponižena do oglasa na ‘tarabi’, na koji se iz predostrožnosti ne zalećete. Aletheia postoji od pamtiveka — ona je svetlost i pamćenje, nasuprot laži i zaboravu. Ova uloga je omaž lučonošama kojima je oko vrata stegnut udav cenzure i medijskog mraka.“

Glumac Aleksandar Milković, koji tumači advokata, navodi: „Utisak mi je, nažalost, da rečenicu ‘…probuđeni narod brzo će opet na spavanje’, koju izgovaram u predstavi, živimo poslednjih meseci. To je ideologija posebnog sloja ljudi koji računa na pasivnost tog ‘probuđenog naroda’, onog koji svakodnevno brine hoće li imati hranu na stolu — naroda kome su pravda i sloboda daleke vrednosti. Računa se na zaborav uslovljen preživljavanjem. A opet, uvek postoji strah od tog istog naroda — onog koji može da zaboravi na glad i siromaštvo da bi se borio za pravdu i slobodu. Posebno je problematično što ovu rečenicu izgovara advokat, neko ko bi morao da brani određene vrednosti i razume pojam ljudske žrtve i ‘samo jednog malog života’. Ali kako to, tako i selektivna pravda, oličena u drugoj rečenici iz predstave: ‘Da li je život jednog deteta važniji od drugog?’ — ‘Ako je moje dete — da’, gutaju i pravo, i zakone, i sudije, i advokate.“