Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //
Nedavno objavljen Konkurs Ministarstva kulture Republike Srbije za otkup publikacija za javne biblioteke izazvao je zabrinutost među izdavačima i ponovo pokrenuo polemike u javnosti. Naime, prema propozicijama ovog konkursa, sredstva će biti dodeljena isključivo za knjige koje su objavljene na srpskom jeziku, ali – ćiriličnim pismom. To je izazvalo oštre reakcije izdavača, koji konkurs smatraju diskriminatornim. Kroz zvanično saopštenje, ponovo su skrenuli pažnju na problem koji polarizuje naše društvo: može li se patriotizam meriti odabirom pisma?
Da li je ćirilica ugrožena
Pošto Ustav eksplicitno zabranjuje diskriminaciju na osnovu jezika a pismo je način zapisivanja tog jezika, izdavači ističu da konkurs koji stimuliše samo one koji izdaju knjige na ćirilici nije raspisan u interesu ni čitalaca, ni biblioteka. Oni koji su takav konkurs raspisali smatraju da ćirilica odumire i da ju je potrebno zaštiti.
Da li je ćirilica zaista ugrožena, i ako jeste, koji su koreni tog problema? Može li se stvarna zaštita i oživljavanje ćirilice postići nametanjem i ograničavanjem upotrebe latinice?
„U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćirilično pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava. Na područjima Republike Srbije na kojima žive pripadnici nacionalnih manjina u službenoj upotrebi su, istovremeno sa srpskim jezikom i jezici i pisma nacionalnih manjina, na način utvrđen ovim zakonom“, piše u Ustavu Republike Srbije što je jedan od očiglednih dokaza da ćirilično pismo nije marginalizovano.
Ćirilica je zvanično pismo državne uprave i javnih ustanova. Svi zvanični dokumenti i skoro sve isprave su na ćirilici, kao i imena ulica, državnih institucija, naseljenih mesta, granični prelazi. U Srbiji se osnovna škola ne može završiti bez poznavanja ćirilice, koja se uči pre latinice, skoro svi školski udžbenici pisani su na ćirilici a iako mladi, zbog razvoja novih tehnologija i globalizacije, svakodnevno koriste engleski jezik, u školi uglavnom pišu ćirilicom.
Ko je „veći Srbin/Srpkinja“
Stav da je neko „veći Srbin/Srpkinja“ ako piše ćirilicom izaziva oprečne i oštre reakcije. Dok jedni povezuju odnos prema pismu sa odnosom prema srpskoj kulturi i naciji, oni koji pišu i čitaju na oba pisma često ni ne primećujući na kom pismu je taj tekst napisan, znaju da latinica nije „nesrpsko“ pismo već neotuđivi deo i srpske kulturne istorije, a da ćirilicu koriste, na primer, i Bugari, Rusi, Makedonci, koji nisu Srbi.
Razmislimo: „Da li je korišćenje ćirilice osnov nacionalnog identiteta? Da li je važniji odnos koji imamo prema kulturi i tradiciji ili izbor pisma na kom pišemo? Da li negovanje ćirilice podrazumeva ograničavanje upotrebe latinice? Da li se istinske vrednosti neguju ukidanjem različitosti? I, na kraju, da li je neko „manje Srbin/Srpkinja“ ako koristi latinicu?
Da se podsetimo:
Ćirilica i latinica su pisma srpskog jezika. Ćirilica nije srpsko nacionalno pismo već slovensko pismo kojim se služe i drugi narodi a ne samo Srbi. Ćirilica je, baš kao i latinica, nastala na osnovu grčkog pisma.
Pismo je sredstvo komunikacije, a ne instrument za stvaranje podela. Ali, umesto da se bavimo stvarnim problemima kao što su odsustvo demokratije, siromaštvo ili nepismenost, zgodnije je patriotizam izmeriti upotrebom ćirilice.
Leave a Reply