Pišu: Neda Todorović, Radmila Stanković//

Ciklus tekstova o znamenitim ženama u našoj kulturi nastavljamo pričom o tri izuzetne žene čija postignuća nas podsećaju na važnost ženskog prisustva i doprinosa u svim aspektima društvenog i kulturnog života, čime se istovremeno neguje svest o rodnoj ravnopravnosti i podržava borba za prava žena. To su rediteljka Mira Trailović (1924–1989), novinarka Maga Magazinović (1882—1968) i slikarka Nadežda Petrović (1873–1915). Mira Trailović, osnivačica Ateljea 212 i Bitefa, izgradila je most između domaće pozorišne scene i međunarodnog pozorišnog sveta, Maga Magazinović, prva žena novinarka u Srbiji, svojim tekstovima otvorila je vrata za dijalog o položaju žena u društvu dok je Nadežda Petrović, kao rodonačelnica srpske likovne moderne, svojim delima unela savremene evropske umetničke tokove u srpsku umetnost.

„Ona ima autentičan šarm svetske dame, radni kapacitet jednog amalina, komunikacionu frekvenciju moćne radio-stanice, informisanost jedne enciklopedije i prirodnu upornost jednog kompresora. Govori sve važnije evropske jezike, čak i one koje ne zna. Ima kockarski smisao za rizik, veoma diskretno korigovan domaćičkom opreznošću.“

Valjda nema sažetijeg psihološkog portreta Mire Trailović od ovog koji je za njenog života zabeležio književni kritičar i njen savetnik u Ateljeu 212 Borislav Mihajlović Mihiz. Ta žena, po obrazovanju pozorišna rediteljka, po čuvenju osnivač i direktorka Ateljea 212 i osnivač i direktorka Bitefa, ostaće upamćena po tome što je dovela svet u Beograd i izvela Jugoslaviju u svet. Udala se za mladića revolucionarnog zanosa Dragoljuba Gucu Trailovića, novinara koji će kasnije biti i direktor Politike. Odmah su ga izbacili iz Partije, jer se oženio buržujkom.

Kći profesorâ koji su diplomirali u Francuskoj, sa devojačkim prezimenom Milićević, bila je odličan đak beogradske Druge ženske gimnazije, đak srednje muzičke i srednje glumačke škole, studentkinja Muzičke akademije, odseka za klavir i glumu, a diplomirala je na Visokoj lmskoj školi glumu i režiju.

Nije bilo sposobnije i uspešnije žene iz oblasti kulture na prostoru Jugoslavije tokom šezdesetih pa sve do kraja osamdesetih godina prošlog veka. Dovela je u Beograd, tačnije na Bitef, najveće pozorišne zvezde i trupe toga vremena kao što su bili Bob Vilson, Elena Stjuart i La mama, Euđenio Barba, Roberto Čuli, Ježi Grotovski, Samjuel Beket, Piter Bruk, Jurij Ljubimov, Peter Štajn, Pina Bauš… Postavila je na scenu Ateljea Kosu, kao prvu evropsku premijeru slavnog mjuzikla. U Nansiju je dve godine vodila Teatar nacija na poziv francuskog ministra kulture Žaka Langa i svetskog pozorišnog vrha. Bili su joj tesni Atelje i Srbija, srpski i jugoslovenski pozorišni prostor, morala je da stane na veliku, internacionalnu scenu. Tu je bila svoja na svome, suverena i uvažavana, možda i više nego u Beogradu.

Teško je prebolela 1984. godinu, kada je bila prinuđena da podnese ostavku na mesto upravnice Ateljea 212. Oni koji su je dobro poznavali šaputali su da se zapravo tada razbolela, a umrla pet godina kasnije.

Godinu i po dana po osnivanju dnevnog lista Politika, 20. avgusta 1905. godine, pojavio se u njemu prvi tekst jedne žene, novinarke. Potpisala ga je Maga Magazinović. Tekst je objavljen na prvoj strani, a naslov je glasio – „Obrazovanje ženskinja u Srbiji“. Sledeću godinu dana uređivala je rubriku „Ženski svet“, koja je svakodnevno objavljivana na naslovnoj strani. Ukazivala je na probleme žene tog vremena, osuđivala malograđanštinu, upoznavala čitateljke sa životom žena u drugim delovima Evrope i sveta. Istovremeno, pisala je i za rubriku Feljton, prevodila tekstove (odlično je znala nemački), pa su se čitaoci upoznavali s esejima Radjarda Kiplinga, Anatola Fransa, Dimitrija Mereškovskog i Knuta Hamsuna.

Kći zanatlije i trgovca iz Užica, pre nego što je počela da piše, već je bila prva žena u Srbiji koja je završila studije na beogradskom Filozofskom fakultetu. Po nagovoru svog profesora, lozofa Brane Petronijevića, pet godina kasnije otišla je u Minhen na usavršavanje jezika i da doktorira. Nije doktorirala, ali je svoj širok spektar zanimanja usmerila na ono po čemu će postati veoma priznata – na savremenu igru i ples. Učila je od najpoznatijih umetnika i teoretičara tog doba, sestara Elizabete i Isidore Dankan, Žaka Dalkroza, Šarlote Šniter i Rudolfa fon Labana, a glumu je pohađala kod velikog Maksa Rajnharta. Tako je u Beograd donela duh evropske avangarde i 1911. godine osnovala Školu za ritmiku i plastiku koja će pod tim nazivom postojati do 1935. godine.

Bila je začetnica slobodne igre u Srbiji, socijalistkinja i humanistkinja, profesorka u Prvoj ženskoj gimnaziji, bolničarka u balkanskim ratovima, u Cirihu je slušala predavanja Lenjina i Plehanova, bila je balerina, koreograf, pedagog, napisala je nekoliko knjiga o ritmici i baletu, osnovala je Studentsku folklornu grupu s kojom je gostovala po Evropi.

Bila je udata za šest godina mlađeg Nemca, slavistu, Gerharda Gezemana, koji je po mišljenju znalaca, autor najbolje ikada napisane knjige o srpskom čojstvu i junaštvu. Imali su sina Harolda-Rajka koji nije poživeo ni godinu dana i kćer Rajnu. Gerhard se, međutim, zaljubio u drugu i napustio Magu. Više se nije udavala.

Nadežda Petrović, buduća rodonačelnica srpske likovne moderne, jedno od devetoro dece Dimitrija i Mileve, imala je 11 godina kada se s roditeljima doselila iz rodnog Čačka u Beograd, gde je završila Višu žensku školu. Studije je potom nastavila u Minhenu. Upisala se na Državnu školu za primenjenu umetnost, putovala po Nemačkoj, proučavala dela iz Pinakoteke, upoznala se s ruskim krugom umetnika, pre svih sa Kandinskim. Upoznavala se s delima Monea, Pisaroa, Renoara, Tuluz-Lotreka… Posle školovanja kod Antona Ažbea, nastavila je umetničko usavršavanje kod Julijusa Ekstera. Tada su nastala neka od značajnih dela njene kolorističke faze. Za vreme njenog školovanja u Minhenu, 1898. godine rodio se Nadeždin najmlađi brat, pesnik, pripovedač, umetnički kritičar, putopisac i diplomata Rastko Petrović.

U Srbiju se vratila 1903. i započela politički, društveni i humanistički angažman. Pisala je o likovnoj umetnosti, o potrebi modernizacije nastave, emancipaciji žena, podržavala je ideju oslobađanja južnoslovenskih naroda. Organizovala je i veliki ženski skup na kome se zalagala za buđenje patriotske svesti žena, za političku i socijalnu pravdu. Jedna je od tri žene koje su osnovale Kolo srpskih sestara. Bila je profesorka crtanja u Ženskoj gimnaziji. Bila je aktivna članica Lade, ali je posle dve godine napustila to umetničko udruženje.

Istoričari umetnosti rad Nadežde Petrović dele na četiri perioda: minhenski (1898−1903), srpski (1903−1910), pariski (1910−1912) i ratni period (1912−1915). Svojim delima uvela je srpsku umetnost u tokove savremene evropske umetnosti. O njenom slikarstvu, međutim, dok je živela, nije bila napisana nijedna kritika podrške. Bilo je sumnji pa i grubosti. Nije bilo razumevanja za snagu njenog ekspresionizma, ni za fovizam koji se precizno video u žestini boja, a posebno je ignorisana njena, tada u Evropi još neafirmisana, apstrakcija. Ona je tim povodom mirno i jednostavno napisala: Za sve se traži vremena, a za vaspitanje publike malo duže vremena.

Tokom Prvog balkanskog rata Nadežda se dobrovoljno prijavila kao bolničarka na frontu. Dobila je Orden za hrabrost i Crveni krst. Kad je 1914. izbio Prvi svetski rat, ona je, opet kao dobrovoljna bolničarka, raspoređena u poljsku bolnicu Dunavske divizije. Negujući ratnike i sama je obolela i umrla od tifusa 1915. godine u Valjevu. Nadežda Petrović je jedina Srpkinja čiji se lik nalazi na novčanici.