Autorka: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Očekivala sam da ću, ovoga leta, u Njujorku videti više Vorholovih (Andy Warhol 1928–1987) dela, ali samo je nekoliko njegovih radova bilo izloženo u MoMI i u Metu. Ni na mestima na kojima se nalazila njegova Fabrika nije bilo nikakve table ni znaka. Istina, u tom gradu je sedište Fondacije Endija Vorhola (The Andy Warhol Foundation for the Visual Arts), ali se Vorholov muzej (The Andy Warhol Museum) nalazi u njegovom rodnom gradu, Pitsburgu.

Uprkos tome, u muzejskim šopovima prodaju rokovnike, agende, pazle, razglednice, postere i magnete s motivima njegovih dela. Takođe, u svakoj njujorškoj knjižari postoji bar nekoliko knjiga sa reprodukcijama Vorholovih radova, citatima poput onog da će u budućnosti svako imati svojih 15 minuta slave, različita svedočanstva o Fabrici u kojoj su cirkulisali andergraund umetnici, slavne ličnosti i „pomagači” (Malanga, B. Nejm) koji su za Vorhola izrađivali serigrafije i snimali filmove i među kojima se, pod maskom neelokventnog posmatrača, on kretao spontano, ali kraljevski, kao Luj XIV pop kulture.

U Njujorku se nalazi i Fondacija Pitera Branta (The Brant Foundation) koji slovi za najvećeg kolekcionara Vorholovih dela. Ona sadrži širok spektar Vorholovih radova, počev od naslovnih strana časopisa i početničkih crteža kakav je crtež Kembel supe iz 1967. godine (prvi Vorholov rad koji je Brant nabavio po ceni od samo 500 dolara) pa do – „Ustreljene plave Merilinke” („Shot Blue Marylin”, 1964).

Tu „Merilinku“, zapravo, nisam ni videla u Njujorku, ali jesam nekoliko godina ranije u Milanu, na izložbi u prostoru Palazzo Reale. Iako Brant u svojoj kolekciji poseduje i radove Edvarda Munka, Kunsa, Baskijata, Šnabela… u jednom od intervjua navodi da bi jedino nju „poneo na pusto ostrvo“.

Platno je nabavio za samo 5, 000 dolara, a portret poznat i kao „Bullet hole Marilyn” ili „Shot Light Blue Marilyn” (1964), ima oštećenje koje je, po odluci Fondacije Endija Vorhola, ostalo vidljivo i nakon restauracije da bi podsećalo na „atentat” koji se 1964. godine desio u Vorholovoj Fabrici na Menhetnu. Naime, umetnica Doroti Podber, inače prijateljica Vorholovog fotografa Bilija Nejma, ispalila je četiri pucnja iz revolvera u četiri serigrafije Merilin Monro jer su se u Fabrici, toga dana, nalazila četiri identična portreta holivudske glumice, s pozadinama različite boje. „Ranjavanje” je izbegla jedino tirkizna Merlinka, a serigrafija sa svetloplavom pozadinom, završila u vlasništvu Pitera Branta.

Postoji nekoliko interpretacija navedenog atentata, od toga da ga je sam Vorhol odobrio misleći da Doroti samo želi da fotografiše Merilinke (višeznačan glagol shoot u engleskom jeziku znači i fotografisati i pucati) do verzije po kojoj je umetnica bez pitanja ušetala u Fabriku obučena u crnu kožu, izvadila maleni revolver iz tašnice i ispalila hice u četiri sito-štampe iz serije „Merilyns”, koje će, nakon toga, dobiti epitet „ustreljene”. Navodno je, nakon što je napustila Fabriku, Vorhol samo rekao Biliju Nejmu da više ne dovodi tu ženu.

Računa se da je Endi Vorhol uradio oko hiljadu portreta slavnih pripadnika džet-seta poput Elizabet Tejlor, Debi Hari, Žakline Kenedi Onazis ili Mika Džegera, ali i običnih ljudi koje je radio po narudžbi za 25.000 dolara. Likom Merilin Monro, koju će kanonizovati kao pop-art ikonu, Vorhol je postao opsednut nekoliko nedelja nakon njene tragične smrti, 1962. Stvorio je nekoliko desetina njenih portreta, seriju sito-štampi i dela u različitim medijima na osnovu foto-predloška sa snimanja filma „Nijagara” (1953).

Pucanj u Merilinke nije jedini atentat koji se dogodio u Fabrici. Četiri godine kasnije, Vorhola je pokušala da ubije Valeri Solanas koja je čin policiji pravdala rezignacijom budući da je Vorhol nije angažovao na filmu kao i potrebom da se oslobodi njegovog prevelikog uticaja. Istina je da su ljudi bili fascinirani Vorholom i da mu je prijalo da se bore za njegovu naklonost. Kretao se u pratnji više osoba, a sve do tog atentata ljudi su u Fabriku, u kojoj je vladala kreativna atmosfera (Vorholovi pomoćnici su radili serigrafije, Vorhol, kojeg su krišom nazivali Drela, se šetao i radio ispravke, sve je pomalo ličilo na kancelariju, studio, andergraund klub, ali se odvijao i život), slobodno dolazili.

Vrednost Vorholovih radova danas je neupitna budući da je ovaj, svakako najpoznatiji, predstavnik pop-arta (pored Liktenštajna, Oldenburga…), napravio prevrat u grafičkoj umetnosti, reklami i štampi – i u poimanju umetničkog dela time što je predstavi o genijalnom umetniku i njegovom originalnom umetničkom delu suprotstavio umetnika–konzumenta koji stvara multiplikate sa komercijalnom vrednošću; zato što je slavne ličnosti i svakodnevne predmete sa atributima glamurozno ili banalno, potrošno, potrošačko, masovno i proizvedeno kanonizovao u umetnost, a odrednice poput masovna produkcija, fetišizam ili komercijalna umetnosti „uveo” u rečnik savremene vizuelne umetnosti.