PRAVI UMETNICI SE NE UPINJU, NJIH UMETNOST PRONALAZI

Razgovarala: Ljiljana Maletin Vojvodić //

INTERVJU SA UMETNIKOM SLOBODANOM TIŠMOM

Seriju intervjua sa domaćim i inostranim umetnicima otvaramo razgovorom sa novosadskim umetnikom Slobodanom Tišmom. Konkretan povod bila je i antologija „Novosadska avangarda” (Bulevar Books, Novi Sad, 2021) u kojoj su zastupljene i njegove pesme, kao i reizdanje albuma „La Strada” istoimenog benda u kojem je Slobodan Tišma pisao tekstove i pevao (Šareni dućan, Blind Dog Records, 2021).

Slobodanom Tišmom otvaramo seriju razgovora s piscima i umetnicima domaćim i stranim.Fotografija: Manja Hodolkov

Zvanični biografski podaci govore da je Slobodan Tišma muzičar, pesnik, prozni pisac i konceptualni umetnik, osnivač kultnih novotalasnih bendova Luna” i La Strada”. Uprkos tome što ste jedan od najznačajnijih aktera čuvene novosadske Tribine mladih, široj javnosti ste postali poznati tek nakon Ninove nagrade koju ste dobili za roman Bernardijeva soba” 2011. Nagrađeni ste, između ostalog, i književnim nagradama Stevan Sremac i Biljana Jovanović, slovite za  uspešnog pisca. S druge strane, niste se politički uprljali, nikada niste žudeli za institucionalnim uhlebljenjem, važite za pristojnog, tihog i kulturnog čoveka, a to često ne ide sa uspehom.

Vudi Alen je u jednom intervjuu rekao da mu je mnogo važnije da bude dobar čovek, nego dobar umetnik. Sve te maske, ti identiteti su privremeni i utvarni, sve će to spasti sa nas i ostaćemo goli, kao od majke rođeni, bezimeni, i u tom smislu taj stvaralački trud je besmislen, to sveopšte aveljijanstvo, potreba da se Bogu ili ljudskom društvu prinese nešto na dar. Pravi umetnici se ne upinju, njih umetnost pronalazi, samo recepcija je bitna, samo doživljaj je bitan, svet je i onako zatrpan umetničkim delima. Posledice  truda su samo zavist i mržnja. Jedino bitno je da smo postojali, da smo jednom obitavali na čarobnoj planeti Zemlji. Naravno, postoji umetnost, postoje umetnička dela, ali potpis je nebitan. Dovoljno je samo reći: „Rat i mir” ili „Uliks”. No, umetnici su ljudi, u njima vri volja za moć, imaju potrebu da iskoriste svoja dela, bolje reći da se okoriste, ali to je sve pogrešno, pošto je prava umetnost izvan svega, ona nema ništa sa voljom za moć, sa potrebom da budemo uvažavani ili potrebom da budemo voljeni. Umetnost je poklon ni od koga, ili od nekog nepoznatog čije ime nećemo nikada saznati. Naravno, postoji i drugačije viđenje stvari: da je volja za moć sve, pa da i umetnost tu spada, i ona je područje volje za moć, dakle, umetničko delo jednako umetnik i vice versa, nomen est omen, kako rekoše stari Latini. Uliks je Džojs, tj. Džojs je i Stiven Dedalus ali i Blum. Šta je istina, sam bog zna.

Modernost je dala značaj potpisu, tj. autoru, subjektu iza koga uvek stoji volja za moć, ali moderna umetnost je zato shizofrena, popizd na nervnoj osnovi, rasap, zapravo to je ishodište moderne umetnosti. Primer je Niče koji je bio paranoidni shizofrenik, izuzetno jak subjekt koji je na kraju pukao, tj. izgubio je identitet, ili je zadobio više identiteta, on je zapravo bio i prvi postmodernista. Postmoderna je donela relativizaciju svih vrednosti: ne postoji volja za moć, tj. ne postoji subjekt, nema hijerarhije, bitna je samo konstelacija, tj. konteksualizacija. Potpis je opet nebitan, uvedena je citatnost u književnosti, koja se naravno ne potpisuje, pisac može da inkorporira u svoj roman neke rečenice, neke misli, bez obaveze da kaže odakle je, tj. od koga je to preuzeo. Citatnost je aktualizovala i Adornovu staru tezu o poluobrazovanju, on je smatrao da pisci najviše pate od ove bolesti, citiraju, vade iz konteksta a da ne znaju pravo značenje neke ideje, pošto ne poznaju delo u celini, ili neko učenje u njegovom totalitetu. U romanu „Grozota ili…” ja sam toliko koristio citat, i da sam hteo da naznačim odakle sam šta uzimao, mogao sam da napišem posebnu knjigu o tome, što je besmisleno. Fusnote takođe nisu nikakvo rešenje, pošto samo unakaze tekst, dekoncentrišu čitaoca i otežavaju čitanje, kvare ugođaj.

 

Slobodanom Tišmom otvaramo seriju razgovora s piscima i umetnicima domaćim i stranim.Fotografija: Ljiljana Maletin Vojvodić

Iako ste nakon Ninove nagrade u široj javnosti najprepoznatljiviji kao (romano)pisac, nedavno su se pojavila reizdanja albuma Vaših bendova Luna” (Nestvarne stvari”, Šareni dućan, Blind Dog Records, 2020) i La Strada” (La Strada”, Šareni dućan, Blind Dog Records, 2021). Ti albumi su na tržištu polovnih ploča važili za raritete zbog malog tiraža, a sada su dostupni široj publici. Da li je ta činjenica, na bilo koji način, uticala na Vas?

Biti kult, imati malo sledbeništvo je takoreći ništa. Te bendove je u širi javni prostor pre svega lansirao internet, posle nastupa „Lune” na Egzit festivalu. Međutim ja nemam ništa od toga, ne znam ko su ti ljudi koji vole tu muziku a nemam ni neku materijalnu korist od svega toga. Ovo poslednje reizdanje na vinilu je minimalno, oko petsto primeraka, to je smešno. Ali nije to muzika za svačije uši.

Interesantno je da su Luna” i La Strada” novosadski bendovi, da su ploče prethodno izdate u bivšoj Jugosloviji (slovenački Helidon i Studio M produkcija Radio-Novog Sada), a sada ih izdaje hrvatska izdavačka kuća. Da li je to jedan od primera ponovnog kulturnog povezivanja na prostorima bivše Jugoslavije ili u našoj sredini niko nije bio zainteresovan za tako nešto?

Rokenrol je bio i ostao anacionalan, da kažem da je on na ovim prostorima bio jugoslovenska stvar. Nije bilo bitno odakle je bend, nego kvalitet. Čuo sam da je Siniša Škarica, direktor bivšeg Jugotona, nedavno izjavio da je najveću grešku u karijeri napravio kada je odbio da objavi „Lunin” album. Možda je Kruna Jajetića ova izjava i pokrenula da objavi reizdanja „Lune” i „La strade”. Da li je ovaj gest primer obnavljanja kulturne saradnje, ne znam,  ali u svakom slučaju to je za pohvalu.

Slobodanom Tišmom otvaramo seriju razgovora s piscima i umetnicima domaćim i stranim.Fotografija: Ljiljana Maletin Vojvodić

Zvaničan program Novi Sad 2022 Evropska prestonica kulture” uključuje i programski luk Druga Evropa koji propituje i oživljava Novi Sad 60-ih godina prošlog veka prepoznatljiv u polju avangardnih, alternativnih, vanistitucionalnih i interkulturnih medijskih praksi čiji ste jedan od zapaženih aktera. Kako tumačite oživljavanje tih interesovanja i ideja? Da li je to trebalo da se desi mnogo ranije i koliko bi, uopšte, nešto buntovno, marginalizovano, trebalo (i)li može da postane institucionalizovano i etablirano?

To što su nas početkom sedamdesetih godina rasterali sa Tribine mladih bilo je opravdano. Svenka Savić mi je jednom rekla, ona je inače bila u upravnom odboru Tribine, da je dobro što su nas razjurili, da nije do toga došlo iskvarili bismo se kao umetnici i ne bi bilo ništa od naše umetnosti, zaseli bismo u uredničkim foteljama. I bila je u pravu. Svaka avangarda je kratkoveka, institucionalizacija je njen kraj. Njeni uticaji su pak naknadni i dugoveki. Iako ima i drugačijih mišljenja. Česlav Miloš je tvrdio da doprinos avangarde modernoj umetnosti nije velik. A Singer je otvoreno govorio protiv eksperimentisanja u književnosti.

Vaši avangardni i konceptualni tekstovi se mogu pronaći i u knjigama Novosadski konceptualizam” (Futura publikacije, Novi Sad, 2018) i Novosadska avangarda” (Bulevar Books, 2021) koja je nedavno predstavljena u Novom Sadu (Knjižara Bulevar Books) i Beogradu (UK Parobrod). Prepoznajete li danas sebe u stihu: Svako naprezanje je udaljavanje?

Pa to je ono što sam već rekao, umetnost je dar, milost, epifanija, ne treba je tražiti, ona će sama doći. Svaki trud nas udaljava od suštine, dekoncentriše nas, uvodi nas u besmisleno lutanje, u greške. A svaki pogrešan ton je uvreda za univerzum, kako reče Mocart.

Da li i dalje pišete poeziju i kako se, uopšte desilo, da jedan tekstopisac, postane romanopisac? Da li Vas je, poslužiću se rečima naratora Vašeg poslednjeg, neobjavljenog romana, pisanje proze potpuno zaludelo” i udaljilo od poezije, od suštine”.

Poezija je sve, sama suština, ona je moja religija. Naravno, ne mislim tu na neki lirski diskurs, nego na jezik koji nastaje iz najdubljeg iskustva postojanja−nepostojanja. U žanrovskom smislu i roman može biti poezija i to su i najbolji romani, ako u romanu nema poezije, dakle tog dubinskog iskustva, on ne vredi ništa. Iako, ovi novi filozofi tvrde da dubina ne postoji, ali to shvatanje je došlo iz novih naučnih saznanja. Ali šta poezije ima sa tim? I dan-danas nam je potrebna stara metafizika, i dan-danas nas uzbuđuju priče o duši, o večnosti, o slobodi, o transcendenciji, o Bogu, naravno, onom bezimenom. Međutim, dobar deo proznog stvaralaštva se bavi isključivo istorijskim diskursom i to je apsolutno nezadovoljavajuće, na primer, tzv. angažovana književnost. Po meni najangažovanija je pesnička proza, primeri: Remboova „Sezona u Paklu” ili Kafkin „Preobražaj”. To su vrhunska dela koja se bave politikom doživljaja, strategijama koje nam omogućuju vrhunski užitak. Ništa drugo u životu nije nam potrebno. Ekonomski ili nacionalni interesi su najprizemniji vid politike, tu je mala moć iako obični ljudi misle da je to sve, ono najviše i najbitnije. Suštinski rat se vodi u jeziku a ne na bojnom polju.

Znam da ste voleli da slušate Treći program Radio-Beograda, kanal Mezzo, da Vam se dopadao način na koji pišu Knausgor, De Lilo, H. Murakami, Jozef Rot, Eden fon Horvat. Novosađani Vas mogu sresti na izložbama i književnim večerima drugih pisaca. Bili ste učesnik i svedok nove umetničke prakse; sa Čedom Drčom ste se, godinama, ispred jedne limanske samousluge, bavili tzv. nevidljivom umetnošću; u braku ste sa novosadskom pesnikinjom Jasnom Manjulov, koja je pevala, svirala i pisala tekstove u čuvenoj novosadskoj grupi Boye”. Koliko Vam je razgovor sa drugim umetnicima dragocen? U kojoj meri Vam je potrebna i umetnost drugih?

Primetno je da pisci ne dolaze na književne večeri drugih pisaca, možda samo na književne večeri svojih prijatelja, ali to je za žaljenje. Ne znam kako to da shvatim. Nedavno smo u Beogradu imali promociju „Antologije novosadske neoavangarde”, došao je samo jedan pisac, pesnik Nenad Milošević. Da li je moguće da pisce ne interesuje šta se početkom sedamdesetih događalo na književnom planu u Novom Sadu? Ili je u pitanju sujeta, ne žele da nam daju na značaju? Književni život, druženje sa drugim piscima je veoma važno, ja kad god mogu idem na promocije, želim drugima piscima i umetnicima da poklonim pažnju, da ih ohrabrim. Stolovanje je suština ljudskog odnosa, sesti sa nekim za sto i odvaliti razgovor, jer to smo mi ljudi, kako reče Helderlin. Ipak, ja danas više funkcionišem u šetnji, lutam gradom, sretnem nekog, popričamo nekoliko minuta pa teraj dalje do novog susreta. Nije ni to loše i nekada je sasvim dovoljno i sadržajno.

Slobodanom Tišmom otvaramo seriju razgovora s piscima i umetnicima domaćim i stranim.Fotografija: Bulevar Books

Na Ajfelovom mostu Miljenka Jergovića pod nazivom Bez imena i u Sarajevskim Sveskama (br. 51) pod naslovom ZOVEM SE KTRBRT” objavljeni su odlomci Vašeg najnovijeg, neobjavljenog romana Astal tiš, riba friš”. U njima (samo)ironično, i na momente humoristički, progovarate o sopstvenom liku i delu,  (književnim) autoritetima, književnim nagradama, novosadskim piscima poput Aleksandra Tišme. Vaša umetnost je vezana za Novi Sad. U kojoj meri je Đurvidek/Urvidek bitan za radnju najnovijeg, za sada neobjavljenog, romana Astal tiš, riba friš”?

Urvidek nije Novi Sad, možda će to nekog razočarati. On je moj unutrašnji grad, arhetipski slojevi se preklapaju sa spoljašnjim iskustvom, dakle, sa stvarnim gradom, i preoblikuju ga. U mojim ranim knjigama, mislim pre svega na „Urvidek”, ja sam se pevashodno bavio mikroprostorom Pavlove ulice, naravno tu je asocijacija na čuveni roman Ferenca Milnara, koji sam čitao u detinjstvu i koji sam projektovao u stvarni prostor ulice Pavla Papa u kojoj sam odrastao. Sada stanujem u Banatiću, to je kraj u blizini železničke stanice, tu sam i pisao „Bernardijevu sobu”, „Grozotu ili…” i sada „Astal tiš riba friš”. Međutim iskustvo Banatića je irelevantno za „Bernardijevu sobu” ili za  „Grozotu”, ali je relevantno za „Astal tiš”. Banatić je eklatantan primer, paradigma onoga šta nam se desilo u prvoj i drugoj dekadi dvadeset i prvog veka. Puno je tu stvari koje mi se ne sviđaju. Čim izađem iz stana gledam da pobegnem odatle, najčešće na Liman ili u centar. To sve dovoljno govori o kakvoj vrsti iskustva se radi, ali loše stvari su upotrebljive u literarnom smislu i od toga se da napraviti nešto, čak ugođajno, moć umetnosti je neverovatna i iskupljijuća. „Astal tiš” se dosta bavi i ovom situacijom pod koronom, govori o određenoj psihologiji, o  mentalitetu koji se formirao i koji mi ide na k., da izvinete na izrazu. (Čini mi sa da ti novi stanovnici Banatića život vide samo kao neku vrstu sporta, po ceo dan u trenerkama, obrijanih glava, svakog trenutka spremni na tuču. Sve su to porodični ljudi, religiozni, tj. misle da su religiozni ako im krst visi ispod retrovizora, koji sopstvenu ženu vide samo kao stroj za rađanje dece koju od malih nogu vaspitavaju i uče da je život rat u kom moraš biti brži, spretniji i što je najvažnije podliji od protivnika, a posle će taj njihov bog, neki čika sa nabesa sve da im oprosti. Voleo bih da znam koliko autohtonih Novosađana stanuje u tzv. Kraljevom parku, toj arhitektonskoj nakazi koja je sagrađena na terenu na kom su nekada bile stare vojvođanske trščare koje su bezobzirno srušene da bi se dobio građevinski prostor. „Astal tiš” se inače završava u negativnom tonu, u negativnoj emociji, na koju imamo pravo, kako tvrdi i Slavoj Žižek, ali i od toga postoji nešto gore a to je lažni altruizam. Ipak, problem je u nedostatku komunikacije. Kada bih upoznao te ljude možda bih imao drugačije mišljenje o njima, ne bih generalizovao. U ostalom, ja sam šezdesetih godina nosio dugu kosu i nervirao sam neke ljude. Svi smo u teranju, nema slobode za ljudska bića, svi oni moraju da budu takvi kakvi jesu, dakle, nema na njima krivice. Siroti bogataši! Da li to govori zavist iz mene? Roman se zapravo i bavi relativizacijom identiteta, sve je zamenjivo. Ovo je neka vrsta imoralizma i znam koliko to može da nervira tzv. demokratske intelektualce među kojima imam prijatelje, neka mi oproste, ali ja sam mangup u njihovim redovima).

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!