Piše: Dragan Vojvodić //

Prvi put sam uživo video neko Rotkovo (Mark Rothko, 1903-1970) delo još davne 1996. u Muzeju savremene umetnosti u Čikagu gde sam, nakon završenih studija slikarstva, boravio na Univerzitetu Ilinois. Iako su u to vreme na mene više uticali slikari postmoderne, jedna slika Marka Rotka na mene je ostavila poseban utisak. Neka vrsta apsolutne tišine, mira, ali i pikturalne snage izbijala je iz njene telesnosti. Bila je to jedna od Rotkovih vertikalnih plavih slika horizontalno podeljena na dva zasebna polja.

Viđaću kasnije Rotkova platna u mnogim muzejima širom Evrope, kao i u MOMI u Njujorku, i uvek će na mene ostavljati sličan utisak.

Nedavno sam, na proputovanju ka jednoj od umetničkih rezidencija na dalekom Severu, pogledao izložbu Rotkovih radova u novom, monumentalnom zdanju Nacionalnalnog muzeja u Oslu.

Izložba Mark Rotko, slike na papiru (Mark Rothko. Paintings on Paper) prva je velika izložba ovog rusko-latvijsko-američkog slikara, jednog od glavnih predstavnika apstraktnog ekspresionizma u nordijskoj regiji, u organizaciji Nacionalne galerije iz Vašingtona u saradnji sa Nacionalnim muzejem iz Osla. Na programu je Nacionalnog muzeja od 16. maja do 22. septembra 2024. godine.

Izložba je koncipirana kao prikaz 4 perioda Rotkovog opusa gde su radovi na papiru za njega imali veliki značaj. Može se pratiti figurativni period 30-tih, eksperimenti sa nadrealizmom sredinom 40-tih i apstraktni radovi, po kojima je Rotko postao prepoznatljiv tokom 50-tih i 60-tih godina XX veka. Pored radova na papiru na izložbi su prikazane apstraktna platna srednjeg formata.

Ja nisam apstraktni slikar. Nisam zainteresovan za relacije boje i forme ili nečega sličnog. Interesuje me samo iskazivanje osnovnih ljudskih emocija – tragedije, ekstaze, propasti i dr. (Mark Rotko)

Iako je Rotko bio poznat po slikama velikog formata, naslikao i skoro hiljadu slika na papiru za koje se može reći da se svojom prirodom suprotstavljaju ustaljenom pojmu slike, a takođe predstavljaju i njegovo stvaralaštvo u drugačijem, manje poznatom svetlu.

Rotko je razvio apstraktno slikarstvo tzv. bojenog polja, bez ikakvog jasno prepoznatljivog motiva što ga je svrstalo u tzv. njujoršku školu apstraktnog ekspresionizma, mada je on sam izbegavao pojam apstrakcije, jer je, po sopstvenim rečima, želeo da njegovo delo komunicira sa ljudskim iskustvom, čovekovim dubokim emocijama, tragedijom, ekstazom, propasti i slično.

Nadrealizam će se pokazati kao odlučujuća faza u razvoju Rotkovog slikarstva. Suočen sa tragičnošću ljudske egzistencije nakon Drugog svetskog rata, Rotko će koristiti simboličan jezik, vizuelizaciju snova i simbolične arhetipske predstave. Stvarajući sugestivnu atmosferu koja nalikuje više podvodnom svetu, platna je naseljavao mikroorganizmima.

Ako je nešto vredno uraditi jednom, vredno je činiti ponovo iznova, istraživati, ispitivati, zahtevajući tim ponavljanjem od publike da to uoči. (Mark Rotko)

Dok klasične Rotkove slike, većih dimenzija, stvaraju utisak monumentalnosti, radovi na papiru manjih, manje više istih dimenzija, uspostavljaju intimniji odnos sa posmatračem manifestujući bogatstvo različitih atmosfera i raspoložanja.

Rotkovu apstraktnu fazu karakterišu tzv. bojena polja – forme koje je organizovao sistematično ostvarujući celovit utisak smirenosti i osećaja za ravnotežu. Te vertikalno organizovane forme su ono što će biti prepoznatljivo za njegovo slikarstvo i što će činiti njegovu autentičnost u odnosu na apstraktne ekspresioniste tog vremena.

Rotko nije objašnjavao značenje svog dela, smatrao je da bi odnos dela i posmatrača trebalo da ostane netaknut, otvoren za različita tumačenja. Poslednjih godina svog života, pored serije tamnijih slika, naslikao je i seriju svetlijih platana pokušavajući da svoj rad usmeri u drugom pravcu. Pored svetlije boje koristio je zamagljene nejasne konture bojenih površina koje su se prelivale međusobno i po ivicama papira.

Godine 1970. Rotko je izvršio samoubistvo, čime je otvoren novi prostor za tumačenje poslednje faze njegovog slikarskog opusa, bez obzira da li je kreiran svetlim ili tamnim tonovima, kao lične i tragične.