Priredila: Olivera Jeranče //

„I tako mahinalno prinesoh usnama šoljicu čaja u koji sam stavio komadić madlene da se razmekša. Bio sam utučen i iznemogao od tog turobnog jutra i perspektive žalosne budućnosti“, pisao je u romanu „U potrazi za izgubljenim vremenom“ Marsel Prust.

Madlene koje se pominju u Prustovom romanu su, zapravo, svetložuti, šupljikavi biskviti. Izmislila ih je, navodno, polovinom 18. veka jedna mlada kuvarica po kojoj su i dobili ime.

Mese se od šećera, brašna, jaja i putera a peku u izbrazdanim kalupima te naliče školjkama. Najčešće im se dodaje korica limuna a služe se uz kafu, čaj ili toplu čokoladu.

Madlene su, svakako, jedan od simbola francuske kuhinje. Ali, one nikako nisu samo obični kolačići.

Madlenice su i često citirana kulturološka aluzija.

„Ali, u istom tom trenutku kad mi je gutljaj čaja, pomešan s mrvicama kolača, dotakao nepce, ja uzdrhtah, obrativši pažnju na nešto izvanredno što se zbivalo u meni. Preplavilo me je neko divno uživanje koje se pojavilo bez ikakve veze s bilo čime oko mene, nisam mu znao uzrok …“, proslavio ih je Marsel Prust, u romanu U potrazi za izgubljenim vremenim. 

Zahvaljujući  sedmotomnom romaneskom ciklusu čuvenog fransuskog romanopisca i esejiste, s kraja 19 i prve polovine 20. veka, madlene su postale simbol umetničke inspiracije.