Piše: Dragan Vojvodić //

Antoni Tapies, Melanholija, Fondacija Antoni Tapies, Barselona

16.03 – 25.09.2022.

Ova izložba se fokusira na radove koje je Tapies proizveo u prvoj polovini 90-tih. Pretpostavlja se da je tokom tih godina patio od melanholije. Uprkos uspehu koji je postigao, uprkos tome što je bio zauzet mnogobrojnim izložbama, uprkos nagradama koje je dobijao i uprkos stvaranju i otvaranju Fondacije koja u nazivu nosi njegovo ime, tokom tog vremena Tapies se u svojim radovima stalno referira na smrt, tačnije, na bol, posebno fizičku bol implicitno povezanu sa životom.

(iz kataloga izložbe Antoni Tapies, Melanholija)

Pisati o Tapiesu je nemoguće a ne setiti se vlastitih studentskih dana, takođe 90-tih, slikanja apstraktnih platana uz korišćenje različitih materijala koji su se kupovali u farbarama ili stovarištima građevinskog materijala.

Enformel, različiti neštafelajni postupci stvaranja slike, kreiranje tekstura, znakova i zapisa u njima imalo je jedan jedini izvor i uzor – delo Antonia Tapiesa. Veoma brzo ću, po završetku studija na umetničkoj akademiji, sve to napustiti , ali će Tapies i njegovo delo i dalje zauzimati značajno mesto u poretku umetničkog sveta koji ću sam za sebe stvoriti.

Antoni Tapies, katalonski i španski slikar, vajar i umetnički teoretičar, jedan je od najpopularnijih evropskih umetnika svoje generacije. Veoma rano je, uz oca pravnika i katalonskog nacionaliste, bio izložen kulturnim i političkim problemima katalonskog republikanizma, što će ga kasnije i odvesti na studije prava. Takođe će se rano zainteresovati za umetnost otkrivši delo Dišana, Braka, Kandinskog i Pikasa. U 17 godini oboljeva od tuberkuloze i provodi 2 godine u sanatorijumu u planinama, čitajući i produbljujući svoj interes za umetnost.

Studije prava Tapies napušta na trećoj godini i posvećuje se slikarstvu. U početku stvara pod uticajem nadrealista, Pola Klea i Huana Miroa, ali kasnije pod uticajem evropske i istočnjačke filozofije, fenomena svesnog i nesvesnog počinje da eksperimentiše sa materijalima i slikarskim postupcima. Ubrzo postaje jedna od vodećih figura evropskog umetničkog enformel pokreta koji će na svetskoj umetničkoj sceni biti dominatan sredinom XX veka.

Tapies je svoju enformel fazu započeo aplicirajući na površinu platna neslikarske materijale poput gline, mermernog praha i drugih različitih amorfnih materijala što je imalo korena u dadaizmu i asamblaž mediju.

Iako već ovenčan slavom na osnovu svog enformel opusa, Tapies će pokazati veliki kapacitet za promene unutar vlastitog rada. 70-tih godina, s pojavom pop arta, pored upotrebe za njega već standardnih neslikarskih materijala sve više u polje slikarske plohe inkorporira različite pronađene i odbačene objekte, što će ga kasnije odvesti u skulpturu i medij instalacije.

Pod uticajem estetike praznine i istočnjačke kaligrafije, enformel strukturu u vlastitom slikarstvu Tapies potčinjava upotrebi čistih jednobojnih površina, koje u njegovom slikarstvu sugerišu odsustvo njegove prepoznatljivo formirane teksturirane slikarske površine, koje će naseliti svojevrsnom ličnom kaligrafijom u kojoj će dominirati znak krsta kojeg sam Tapies označava kao prvo slovo vlastitog prezimena, kao i prisvojeni element – znak, nasleđe evropskog umetničkog modernizma.

Kada se ima uvid u životni i umetnički put Antonia Tapiesa, Melanholija 90-tih dolazi kao logičan nastavak. Kao jedan od najeminentnijih, najuticajnijih umetnika XX veka, u tom momentu, sa mnoštvom solo izložbi širom sveta, društvenim i umetničkim priznanjima, u ovom ciklusu stvara dela koja odišu tugom i melanholijom, prenoseći osećaj poraza, praznine, čak napuštenosti.

Ne samo porodični gubici, smrt majke s kojom je bio veoma blizak, već i tektonske političke promene, raspad Sovjetskog Saveza s čijim idejnim konceptom je u svom svetonazoru poistovećivao i ideologiju katalonskog komunizma koji se suprotstavljao Frankovom totalitarizmu, potom ratovi koji slede na prostoru Eks Jugoslavije, u Ruandi i dr. obeshrabrivali su Tapiesa.

Suočen sa vlastitom prolaznošću biće zabrinut i za budućnost svoje Fondacije koja je tek osnovana.

Sve pomenuto će se odraziti na njegov umetnički rad naseljavajući njegove slike elementima poput lobanje i kostiju, koje će explicitnije od svih do tada korišćenih metaforičnih znakova govoriti o patnji i smrti kojom je sve više bio zaokupljen.

Element umotane slamnate prostirke pojaviće se na nekoliko Tapiesovih platana aludirajući na žrtvu umotanu u tkaninu. Sugestiju kreirane metafore pojačaće okolni elementi krsta, očiju koje se slivaju u bojenim curenjima, fizičke parnice i ubodi egzekutorski utisnuti u površinu slike.

I pored svega što je nagnalo Tapiesa da kreira ovakav ciklus radova, koji se više i ne mogu imenovati kao slike, već mixed media radovima, oni odišu egzistencijalnim mirom, filozofijom zena koja putem kontemplacije, meditacije usmerava posmatrača na buđenje, sagledavanje sveta vlastitom spoznajom i imaginacijom, gde malo postaje sinonim za mnogo.