Piše: Neda Todorović //

Ovog maja 2023. godine, dogodiće se prvi korak, a možda i prekretnica u tretmanu dela zaslužnih umetnica u britanskim, a nadajmo se i u svetskim, muzejskim i galerijskim postavkama. Tu promenu najavili su zvaničnici Tejt galerije (britanske nacionalne institucije u čijem su sastavu još tri kćerke galerije) ističući da će novu postavku umetničkih dela iz nacionalne kolekcije britanske umetnosti činiti osam stotina dela sa potpisom tri stotine pedeset umetnika od kojih će polovina biti – umetnice!

U pitanju nisu samo dela najpoznatijih umetnika/ca, nego se radi i o skorašnjim otkrićima i novim nabavkama. Poenta je da će u centru pažnje biće žene, umetnice, one koje su u istoriji umetnosti oduvek bile zapostavljane. Liči na čitanje istorije unazad i na pokušaj ispravljanja viševekovnih nepravdi.

Revolucija?!

„Ovo je ostvarenje dugo prisutne želje da obogatimo našu kolekciju i izložimo nepoznata dela naših velikih umetnica  17, 18. i 19. veka’’ – objasnila je Poli Stejpl, direktorka Kolekcije britanske umetnosti u Tejtu. „Nabavili smo dosta izvanrednih radova umetnica i posetioci će uskoro moći da ih vide izložene pored mnogo poznatijih i mnogo cenjenijih klasika.’’

Neki novi, ravnopravniji tretman? Rodni paritet za savremene umetnice?

Mnoge od tih umetnica nisu za života mogleni da sanjaju da će njhova dela biti izložena u Tejt galeriji. Među njima je, na primer, Džoan Karlajl (1606–1679), prva britanska profesionalna slikarka, portretistkinja čije je radove muzej stekao 2017. godine. Tu je i Emili Sardžent (1857– 1929), ne samo sestra daleko poznatijeg slikara Džona Singera Sardženta. Predstavljena je sa 29 akvarela nastalih u Severnoj Africi, koji čine mali deo njene ostavštine od 440 akvarela koju je neki srećni potomak slučajno pronašao u sanducima, decenijama posle njene smrti. Čini se kao da je delo ove umetnice bilo dobro skrivana tajna. A sada se svetski muzeji u Britaniji i Americi utrkuju da dođu do delova te vredne kolekcije.

Ova dva primera ukazuju na uobičajenu sudbinu velikog broja umetnica i njihovih dela tokom čitave dosadašnje istorije umetnosti: nije bilo dovoljno što ste prva, pionirka u nekoj oblasti stvaralaštva, niti je bilo važno što ste za sobom ostavili izvanredan opus. Vaše stvaralaštvo nije bilo ni zapaženo ni vrednovano. Činjenica je da ste kao ličnosti vekovima bile nevidljive, zabranjivane i potcenjivane, da ste vrlo često odlazile sa ovog sveta nepoznate, nepriznate, neocenjne pa i omalovažavane.

Bilo je očekivano da se, ako ste žena, proslavite kao muza i slikarski model. Tu su se računali drugi kvaliteti: lepo lice, skladna figura, temperament. Suzan Valadon (1865–1938) je padom sa trapeza u šesnaestoj godini završila karijeru cirkuske akrobatkinje i postala fatalna, ekscentrična, pa i skandalozna muza, neplaćeni model Renoara, Degaa, Tuluz Lotreka…  Smatrali su je „Gospodaricom Monmartra’’, kako glasi naslov knjige o njenom životu britanske biografkinje Džun Rouz. A taj put kojim se češće išlo bio je Suzanin način da na Monmartru uči o umetnosti, svojoj istinskoj vokaciji, od najboljih. Slikari su bili svesni talenta svog modela pa Edgar Dega prvi kupuje njene slike – mrtve prirode, pejzaže, portrete i aktove – i podstiče je da radi i da izlaže. O njenim ljubavima kao i o njenom sinu, slikaru Morisu Utrilu, pisalo se koliko i o njenoj umetnosti, pa druga knjiga o njoj, autorke Elen Tod Koren nosi naslov „Suzana: ljubav i umetnost’’. Danas se njene slike nalaze u Boburu i u Metropoliten muzeju.

Mnoge umetnice su prerano nestajale sa scene, ne stigavši da dočekaju slavu i uspeh. Fascinantna je životna priča nemačke slikarke, supruge slikara Ota Modersona, Paule Moderson Beker (1876– 1907), prve koja je hrabro, 1906. naslikala svoj autoprtret u poodmakloj trudnoći,  u slavu ženskog tela. Živela je ispred svog vremena. Nju je u knjizi „Biti ovde divno je’’ tako suptilno ovekovečila književnica Mari Dorjesek (Klio, 2019). A roditelji Paule Moderson smatrali su da je važnije da uči kuvanje nego slikanje pa su je poslali u školu za domaćice. Ta predstavnica ranog ekspresionizma umrla je u 31. godini, nepoznata i nepriznata. Ostavila je osamdeset izuzetnih slika, među kojima je i portret njenog prijatelja Rajnera Marije Rilkea, koje čekaju priliku da ih vidi i šira publika. Slike njenog muža izložene su u muzeju koji nosi njegovo ime.

U novoj knjizi Maje Herman Sekulić, „Devet života Milene Pavlović Barili“, autorka na floberovski način ulazi pod kožu svoje junakinje čije je tragove uzalud tražila u Njujorku, gde je Barili živela i umrla u trideset šestoj godini. Utisak je kao da je za sobom, u tom svom poslednjem, najzrelijem razdoblju, ostavljala kao Ivica i Marica mrvice hleba a ne kamenčiće. Izuzev požutelih stranica Voga, gde su objavljivani njeni modni crteži od kojih se izdržavala, internacionalno delo ove slikarke nezastupljeno je tamo gde ga je tako logično očekivati.

Na fejsbuk profilu književnice Vesne Golsvorti koja živi u Londonu vidim, međutim, da je proteklog 14. aprila bila na izložbi žena nadrealista iz istočne Evrope (’’I saw the other side of the Sun with you’’) u Kromvel plejsu i da je posebno užavala u radovima Milene Pavlović Barili. Ovo je prvi povratak Milene Barili u London, posle njene samostalne izložbe u glariji Blumsberi 1931. Čini se da je tu, u Britaniji, Milena umesto mrvicama hleba trag ostavila trajnijim, svetlucavim kamenčićima.

Kako objasniti tu, skoro uobičajenu nevidljivost mnogih umetnica u proteklim vekovima?

Jedna francuska književnica, Lora Adler, specijalista za istoriju žena i feminizma 19. i 20. veka, autorka knjiga o Hani Arent i Margareti Diras, dobitnica nagrade Femina za esej, napisala je između ostalog, sa koautorkom, istoričarkom umetnosti Kamij Vijevil, dve knjige na ovu temu: bestseler – „Umetnice su opasne’’ (Flamarion, 2016) i nastavak tog bestselera – „Umetnice su sve opasnije’’ (Flamarion, 2018). U svakoj od ovih knjiga nalazi se studija slučaja pedeset umetnica, slikarki, vajarki, grafičkih umetnica… od renesanse do danas.

Od – Artemisije Đentileski (1593–1653), najznačajnije sledbenice Karavađa, koja  se smatra prvom bitnom autorkom evropskog slikarstva i koja je slikala u baroknom maniru istorijske i religijske teme što je do tada, za jednu ženu, smatrano nemogućim podvigom;  preko – Berte Morizo (1841– 1895)  jedine slikarke koja je izlagala sa kolegama na čuvenoj Prvoj izložbi impresionista 1874. u Parizu. Iako je sarađivala sa Eduarom Maneom (za čijeg brata se udala ) i izlagala sa drugim slikarima, na njenoj umrlici pisalo je – bez zanimanja; Ili – Niki de  Sen Fal (1930– 2002), bivše manekenke Voga, koja  u svet umetnosti ulazi performansima a umire od otrovnih isparenja koje je udisala radeći na svojim delima;  pa sve do – naše savremenice Fransoaz Petrović (1964) slikarke, vajarke, dizajnerke… za koju teško da bismo čuli, urkos porodičnom prezimenu na ić, i, iako je jedno od vodećih imena francuske umetničke scene, da njeni zidni crteži velikog formata nisu inspirisali poznatog francuskog koreografa Silvena Grua da postavi Adolescent, balet koji smo početkom 2023. videli u beogradskom Madlenijanumu.

U tih sto biografija u knjigama Lore Adler navedene su sve one uobičajene prepreke koje su umetnice na svom putu ka priznanju morale da preskoču: bilo je tu roditeljskih otpora i odsustva podrške, partnerskog nerazumevanja, samoukog napredovanja, silovanja, incestuoznog nasilja, zatvaranja i silom držanja u mentalnoj instituciji… Sve su to priče o pojedinačnom identitetu. Svaka od ovih  bigrafija je vredna posebne knjige, monografije,  filma. Ali, stvari na umetničkoj sceni počele su se menjaju. Zbog toga Lora Adler upozorava da su umetnice ne samo opasne, nego i – sve opasnije.

Za mene je jedan od najdramatičnijih pimera ženske umetničke sudbine slučaj vajarke Kamij Klodel (1864 – 1943) čiji su radovi sada ravnopravno izloženi u Rodenovom muzeju u Parizu kao i u Kaptol institutu umetnosti u Londonu, Nacionalnom muzeju žena u Vašingtonu, Filadelfijskom muzeju umetnosti… Priča o njenoj ljubavi i saradnji sa Rodenom (pravila je šake i stopala na Rodenovim skulpturama!) završila se njenim zatvaranjem u mentalnu instituciju u kojoj je, protiv mišljenja lekara a pod pritiskom porodice ( ! ), provela trideset godina! „Slučaj kamij Klodel’’, knjiga istoričara Žaka Kasara iz 1987. godine (Klio, 2011), suočila je čitaoce sa šokantnim otkrićima o njenom životu onda kada se činilo da osuđena na potpuni zaborav. Posthumno je doživela priznanje i svetsku slavu.

„Kada si rođena kao žena, biti umetnica, imati pristup umetnosti, stvarati, izlagati, to je neprestana borba, opasna i iscrpljujuća“, smatra Adlerova. Život žene je stalni, novi početak. Svakog dana ona mora da dokazuje legitimitet svoje egzistencije u poređenju sa drugim polom. Svakog jutra treba da bude istovremeno majka, ljubavnica, radnica… ulažući ogroman mentalni napor koji zahteva takva podela ličnosti. Iako umetnost nije više zabranjeno polje za žene, na njemu su ostale stare barijere koje treba preskočiti. Umetnice i dalje ulažu dvostruki napor ne samo da bi postale poznate nego i da bi u toj  trci izdržale do cilja. Analizirajući to sporo napredovanje žena kao umetničkoj autonomiji i priznanju njihovih kreativnih napora, autorka primere iz prošlosti pretvara u vodič mladim umatnicama pa i svim ostalim ženama koje imaju vokaciju. I, kao da nas ponovo podseća na nešto izmenjenu čuvenu maksimu: umetnica se ne rađa, ona to postaje.

Šta je zajedničko tim umetnicama koje, uprkos preprekama, izranjaju iz zaborava?

Talenat, taj dokazani pojas spasavanja i, emancipacija muškarca jer – od kada nas služi sećanje, istoriju umetnosti su izučavali, promišljali, pisali, prenosili, objavljivali muškarci. Pomagala im je tradicija, obrazovanje, društveni klišei pa se tokom cele te istorije, od antike do danas,  smatralo da je normalno da samo oni definišu kriterijume vrednovanja umetničkih dela i da su ti kriterijumi večni i nepromenljivi.

Guerilla Girls, autonomna grupa feministkinja i umetnica, bori se od 1985. godine protiv seksizma i rasizma u umetnosti. Kreirale su, sa istom ironijom sa kojom kriju lica pod maskama gorila a svoja imenima pod pseudonimima kao što je Frida Kalo, seriju plakata u kojima se obraćaju publici, galeristima, konzervatorima, kustosima i direktorima u muzejima: „Da li je neophodno da žene budu gole da bi ušle u Metropoliten muzej’’? Jer,  manje od 4 procenta umetnika čija se dela nalaze u odelenju Moderne umetnosti su žene. A 80 odsto svih golih tela izloženih u muzeju –  ženska.

Očigledno je da je sazrelo vreme za reviziju te i takve istorije umetnosti, da su nove generacije spremne da kroz drugačiju dioptriju sagledaju sve one naše prethodnice koje su kršile tolika društvena pravila da bi, plačajući ogromnu cenu, sledile sopstvenu vokaciju. Bile su brojne, imale su talenta, ali su ostale manje prepoznatljive i brže su zaboravljene nego muškarci.

Zajedničko im jedno: one su hors du commun – izvanredne.