Autorka: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Da li žene moraju da budu nage da bi dospele u Met muzej?

Gerila grls

Zbog impresivne kolekcije koja sadrži više od dva miliona eksponata od antike do moderne umetnosti i lavirinta izložbenih prostora, najveći muzej umetnosti u SAD, njujorški Muzej umetnosti Metropoliten, podsetio me je na Luvr.

Ovaj drugi najposećeniji umetnički muzej na svetu, zvanično otvoren 1872, od 1880. godine je smešten u Central Parku. Nakon što je, zbog opasnosti od zaraze korona virusom, od marta 2020. godine, jedno vreme bio zatvoren, uz poštovanje važećih epidemioloških mera i propisa, Met je otvoren za javnost.

Posetiocima je ponovo dostupna stalna kolekcija u kojoj su dela koja potpisuju El Greko, Goja, Mane, Mone, Van Gog, Sezan, Gogen, Pikaso, Matis, Kandinski, Rotko, Polok ili Endi Vorhol.

Među njima je, ako je verovati internet izvorima, svega sedam umetnica, od kojih su internacionalno najprepoznatljivije Luiz Buržoa i Džordžija O’Kif.

Zašto nema velikih umetnica?

Činjenica je da je neznatan broj umetnica zastupljen u stalnoj postavci Meta. Problem rodne diskriminacije u svetu umetnosti osvestile su još feminističke istoričarke umetnosti poput Linde Noklin poznate po eseju iz 1971. godine „Zašto nije bilo velikih umetnica?”.

U njemu ona skreće pažnju na problem rodne neravnopravnosti i zanemarljivo prisustvo (tačnije odsustvo) žena na muzejskim i galerijskim izložbama, u kolekcijama muzeja.

Istim problemom će se, ali na drugačiji način, baviti i umetnice ili umetnički kolektivi kao što je Gerila girls (Guerilla Girls).

Ove umetnice, skrivene pod maskama i pseudonimima, od svog osnivanja, 1984. godine, propituju svođenje žena na muzu i akt i demaskiraju seksualnu i rasnu diskriminaciju u svetu umetnosti, na njujorškoj, ali i na široj umetničkoj sceni.

Ljudi pre svega

Vidljivije prisustvo umetnica u Metropoliten muzeju omogućeno je zahvaljujući izložbama koje nisu deo stalne kolekcije. Među njima je svakako i  Alis Nil: Ljudi na prvom mestu− retrospektiva stvaralaštva američke umetnice, Alis Nil (Alice Neel, 1900-1984) koja je ove godine privukla značajnu pažnju stručne i šire javnosti.

Izložba „feminističke ikone”, „hroničarke Njujorka”, „radikalno realistične slikarke svega ljudskog”, čiji je život obeležen boravkom u psihijatrijskim ustanovama, pokušajem samoubistva i toksičkim ljubavnim vezama (jedan od njenih ljubavnika je spalio preko 200 njenih crteža i 60 slika) obuhvatila je više od 100 slika, crteža i akvarela, nastalih u periodu 1920−1984. godine.

Među njima su aktovi trudnih žena, slika na kojoj je osamdesetogodišnja Alis Nil, naga, sa slikarskom četkicom u ruci, potom figure i portreti njenih umetnika, prijatelja, ranjeni Endi Vorhol nakon što je na njega u Fabrici pucala Valeri Solanas, kao i portret pominjane Linde Noklin čiji je čuveni esej inspirisao potonje generacije istoričara umetnosti i umetnika.

A koliko je izložba u Metropoliten muzeju neupitna potvrda valorizacije nečijeg rada, govore i naslovi objavljeni tokom izložbe, poput onog u njujorškom dnevnom listu „Njujork tajms” koji glasi: „Bilo je vreme da Alis Nil dobije svoje mesto u Panteonu!“