Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Zahvaljujući postupku posthumne naracije, pripovedanje u romanu Đinđić: memoari s onu stranu groba (Laguna, 2026) dolazi ,,s one strane groba“. Iako postupak u kojem glas dobija mrtav pripovedač nije nov u književnosti, izbor Zorana Đinđića za protagonistu predstavlja daleko veći izazov jer je o ličnosti koja i danas izaziva oštre društvene i političke podele teško pisati a izbeći zamku patetike, idealizacije ili ideološke pristrasnosti. Basara, međutim, nema zazor od toga da uznemiri (književnu) čaršiju. U svom prepoznatljivom maniru glas poverava junaku koji iz prvog lica, iz perspektive mrtvog posmatrača, retrospektivno sagledava sopstveni život, ali i preispituje društvo, istoriju i kolektivni mentalitet sa ironijske i satirične distance.

Žanrovska odrednica iz naslova – memoari – kao i podnaslov transkript, upućuje na dokumentarnost i sugeriše verodostojnost pripovedanja, što će verovatno biti jedan od razloga zbog kojih će mnogi posegnuti za ovom knjigom. Međutim, upravo pripovedačeva izmeštenost iz realnog prostora i vremena dovodi u pitanje njegovu objektivnost i čini ga svojevrsnim „nepouzdanim“ pripovedačem.

Zoran Đinđić u romanu nije tek istorijska ličnost niti predmet biografske rekonstrukcije, već Basarino satirično sredstvo za propitivanje i dekonstrukciju dominantnih društvenih, političkih i istorijskih narativa.

U javnom diskursu postalo je opšte mesto da nakon njegovog ubistva, Zorana Đinđića – sada „mrtvog i bezopasnog“ – prisvajaju i reinterpretiraju oni koji su ga za života politički osporavali i moralno diskvalifikovali po principu „ko ne opljune Đinđića, taj nije Srbin“. „Kolektivno sranje po mojoj ličnosti postalo je deo nacionalnog identiteta“, primećuje protagonista „s onu stranu groba“, podsećajući na narative u kojima su se ponavljali lajtmotivi poput, recimo, „Đinđiću, šta radiš s kriminalcima“. Takvi iskazi bili su prisutni ne samo u tzv. ,,državotvornim“ i ,,kleronacionalističkim“ medijima, već i u onima koji su se pozicionirali kao progresivni, kako to Basara primećuje, opterećeni ,,retorikom metatekstualnosti, inkluzivnosti, političke korektnosti, građanske demokratije i ljudskih prava“.

Basarin jezik i stil ostaju prepoznatljivo izbrušeni, ironični i eruditni, prožeti satirom i igrom reči (Dijanić, Košpurica, Mato Verić, Teodor Prelić i dr.) a preispitivanje uzroka atentata, bez obzira na to u kojoj meri se oslanja na činjenice, a u kojoj na nagađanja, fikciju ili fantazmagorijske slojeve, u romanu dobija značaj studije o nacionalnom karakteru „raspalog“ društva u kojem, kako se sugeriše, glavnu reč vode „bašibozuk, bagra i brabonjci“.

Očito je da će ovaj, istorijskim, kulturološkim i političkim referencama prožet roman, upravo zahvaljujući izboru naratora, privući i one čitaoce koji inače ne čitaju Basarine knjige. Međutim, kao i gotovo svaki Basarin roman, izvesno je da će izazvati oprečne reakcije.

Ono što je važno je da, iako je za moto uzeta misao Pavela Florenskog da „sudbina veličine je stradanje, stradanje od spoljašnjeg sveta i stradanje unutrašnje, od sebe samog“, Zoran Đinđić, iz čije se perspektive pripoveda, nije prikazan ni patetično ni kao lik iz hagiografije, nego kao složen književni lik.