Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić//

Hrvatski književnik Kristian Novak dobitnik je najprestižnije regionalne književne nagrade „Meša Selimović” za 2023. godinu. Nagrada mu je dodeljena za za roman „Slučaj vlastite pogibelji” (OceanMore, Književna radionica Rašić, 2023) u kojem autor, podstaknut istinitim tragičnim događajem, kroz referencu na Sofoklovu „Antigonu”, savremenim jezikom, uz elemente čakavskog dijalekta i urbane leksike, preispituje teme lične odgovornosti i odluka, straha i slobode u današnjem društvu.

Istiniti događaj — samoubistvo mladog policajca koji odbija da bude deo lanca korupcije i doživljava mobing  — predložak je „Slučaja vlastite pogibelji” u kojem je protagonistinja kul mlada profa hrvatskog jezika koja svoje važne odluke donosi tako da „slučajno sebi ne zakomplicira život“.

Baš poput mnogih od nas.

„Vaspitana da se ne ističe, ne talasa, da bude dobra sa svima kako bi je svi voleli“, ona ipak, od koleginice „preuzima“ dramsku sekciju sa željom da klasičnu antičku dramu postavi u savremeni kontekst. Nameravajući da od svojih učenika, „pasivnih recitatora“, stvori „autore sopstvenih riječi“, upada u problem.

Struktura romana, zapravo, obuhvata dva paralelna narativna toka, priču o nastavnici i scenarij u vezi sa braćom policajcima, koji se razlikuju i u formalnom i u vizuelnom aspektu. Oni se međusobno prepliću i prenose istu suštinu, ali kroz različite perspektive. Iako je narativ o kul mladoj profi u znatnoj meri komunikativniji, oni zajedno doprinose složenosti kompozicije, stila i podteksta romana, čineći ga kompleksnijim i višeznačnijim.

Roman započinje simboličnim naslovom „Kreont sa AliExpressa“, u ich-formi, retrospektivno, kao ispovest.

„Meni je život bio neprekidna borba sa strahom od mogućnosti tuđe mržnje i trud da se pritom zadrži bezbrižna i vesela faca“, kaže protagonistinja. Ali, njen lik u romanu nije prikazan statično. Mada na početku teži da zadobije simpatije — u zbornici je, recimo, da bi izbegla konflikte, „dobra sa svima“, ona odlučuje da na dramskoj sekciji „potera“ sebe a i „klince preko granice“.

„Antigonu“ ni ne stiže da postavi na scenu. „Prije nego što su klinci uopće saznali za plan, kul mlada profa generalno je zasrala, već na pripremi terena“. Pokušavajući da od učenika „napravi misleća bića“, da ih osloboditi straha, onoga što misle da znaju o glumi, postaje (balkanska) Antigona — usamljena žena u zamci odnosa: javno i privatno, zakonito i moralno.

Da li je to što njen dramski „eksperiment“ nije uspeo njena krivica? Ili nije? Jer njen istup odražava tragičnu stvarnost u kojoj je stradao mladi policajac. Ona se ne dvoumi u vezi sa tim ko je kriv ali svojim stavom vređa jednu svoju učenicu i njene moćne roditelje. Da li ravnateljica svojim nastupom, u ovom slučaju, preuzima Kreontovu ulogu? Ili je kriva nastavnica koja, finansijski obezbeđena zahvaljujući suprugu preduzetniku, nije svesna stanja u kojem funkcioniše obrazovni sistem, njeni učenici, njihovi roditelji, društvo u celini?

Roman se bavi pitanjima identiteta, moći i odgovornosti. Priča o mladoj nastavnici hrvatskog jezika metafora je školstva (i društva), (samo)suočavanja u sopstvenom radnom okruženju, u javnom, i u privatnom životu, gde se po pravilu zataškavaju nepravde i problemi, guši svako ko misli i radi po sopstvenoj savesti.

Mada ostaje i pitanje: da li su inovativne ideje o pozorištu mogu primeniti u balkanskoj svakodnevici, među srednjoškolcima kao i da li možemo pronaći svoj put unutar kolektiva koji je suprotstavljen našim životnim nazorima. Školsku dramsku sekciju nastavnica shvata kao način da „oslobodi“ sebe i svoje učenike, ali u kojoj je meri ona sposobna to da uradi, da li oni takvo „oslobađanje“ žele, u kojoj je meri njen „iskorak“ hrabar ili nesmotren?

Roman Kristijana Novaka „Slučaj vlastite pogibelji” otvara važna pitanja o konceptima lične hrabrosti i društvene odgovornosti. Propituje šta se dešava ako prestanemo samo da „gledamo svoja posla“ i „radimo svoj posao“?

„Slučaj vlastite pogibelji” nas provocira da razmišljamo o tome koliko progresivne ideje mogu funkcionisati u nedemokratskom kontekstu, u kakve mi to vrednosti verujemo i koliko smo odvažni ili spremni da ih branimo.