Piše: Dragan Vojvodić //

Nacionalni muzeja u Oslu, otvoren 2022. godine, najveći je umetnički muzej nordijskog sveta. Ovaj muzej, prepoznatljiv po svojoj minimalističkoj fasadi, koji su projektovale nemačke arhitekte Josef Paul Kleihues i Klaus Schuwerk, pored zbirke od nacionalne vrednosti, u kojoj „Krik“ Edvarda Munka privlači najveću pažnju, ima odličnu internacionalnu kolekciju savremene umetnosti, kao i prostore za privremene izložbe.

Kada je reč o radovima konceptualne umetnosti, zastupljenim u stalnoj postavci Nacionalnog muzeja u Oslu, izbor od pet radova mogao bi izgledati ovako:

Jozef Košut (Joseph Kosuth), One and Three Table (1965)

„Biti umetnik znači propitivati, osporavati prirodu umetnosti“, izjavio je 1969. godine Jozef Košut (1945) referišući se na pojavu konceptualne umetnosti, tada novog umetničkog pokreta koji se suprostavljao etabliranoj ideji o savremenoj umetnosti.

Svoje razmišljanje o prirodi umetnosti Košut će ponajviše iskazati u radu „One and Three Chairs“, sastavljenom od 3 elementa: stvarne stolice, njene fotografije i leksikografske jedinice, definicije reči stolica preuzete iz rečnika.

Ove tri različite prezentacije jednog objekta, stvarnog prisustva, njegove vizuelne prezentacije i prezentacije jezičkim sredstvima zadiru u suštinu konceptualne umetnosti. Rad ne samo da propituje fenomen prezentacije jedne te iste stvari, koja u svakom slučaju predstavlja identičnu stvar, već prezentuje i suštinu konceptualne umetnosti.

Postavljajući isti objekat u različitim registrima, Košut propituje različite aspekte, sve implikacije konceptualne umetnosti koja se temelje na ispitivanju prirode umetnosti, izvodeći konsekvencu da svako delo ima lingvistički karakter.

Diter Rot (Dieter Roth), Garlic Chest (1971)

Godine 1970. Diter Rot (1930–1998) poslao je 37 kofera sa sirom u galeriju u Los Anđelos (SAD). Rad je izlagan tokom leta te godine dok se na siru hvatala plesan. „Staple Cheese (A Race)“ primer je procesualne umetnosti u kojoj je proces kreiranja dela značajniji od samog završnog rada. Rad je determinisan karakterom materijala koji je podložan promenama.

Rot koristi i druge organske materijale poput hleba ili krvi koji se vremenom transformišu do neprepoznatljivosti.

U Nacionalnom muzeju u Oslu izložen je njegov rad pod nazivom „Sanduk sa belim lukom“ koji takođe ima sve karakteristike procesualne umetnosti i poput sličnih radova, emituje jednu simboličku vrednost – prolaznost, degradaciju, truljenje i zaudaranje, što se u prostoru galerije može doživljeti svim čulima.

Ilja Kabakov (Ilya Kabakov), The Garbage Man (1988–1995)

The Garbage Man je rad Ilje Kabakova (1933–2023) postavljen u formi komunalnog stana (komunalka), tipičnog za bivši Sovjetski Savez, gde je u istom prostoru živelo nekoliko familija, sa odvojenim sobama, ali zajedničkim ostalim prostorijama.

Između dva dugačka hodnika, prepuna odbačenog nameštaja, kutija i tepiha, u galerijskom prostoru Nacionalnog muzeja u Oslu, postavljena je soba, prostor koji u isto vreme odaje sliku doma i muzeja, u ovom slučaju odbačenih stvari. U ovom prostoru stanar izlaže kolekciju stotine objekata, precizno poređanih, pobrojanih i katalogiziranih poput artikala u pravom muzeju.

Mnogi predmeti izloženi su uz tekst koji se odnosi na život kolekcionara („The Garbage Man“).

Ne samo izložena kolekcija već i ambijent u koji je ona postavljena kreira neku vrstu svedočenja o svakodnevnom životu prepunog iskušenja nasuprot zvaničnoj sovjetskoj propagandi. Viziju komunističkog društva budućnosti Kabakov suočava sa paradoksom i apsurdom koji prožimaju to društvo.

„The Garbage Man“ prezentuje univerzalan karakter detektujući ne samo odnose pojedinac–društvo u kome obitava, društvene alate represije nad njim, već i egzistencijalnu teskobu savremenog čoveka.

Đuzepe Penone (Giuseppe Penone), Maritime Alps (1967–1968)

Godine 1967, jedan od najuticajnijih likovnih kritičara, istoričara umetnosti i kustosa, utemeljivač pokreta ‘Arte povera’ (siromašna umetnost) Đermano Ćelant (Germano Celant) otvorio je izložbu mladih umetnika u Đenovi kojom započinje siromašna umetnost poznata po radikalnom istraživanju materijala i procesa. Sam termin Arte povera, upućuje na kreiranje intenzivne, poetične umetnosti koriščenjem najjednostavnijih sredstava.

U zimu 1967–1968 Đuzepe Penone (1947) realizuje seriju akcija na otvorenom u šumovitom predelu regije Pijemont, odakle i sam potiče pod nazivom Maritime Alps jasno se referišući na određen pojas između Italije i Francuske. Tom serijom uspostavlja koncept kojim će se baviti u narednom periodu.

„Voda, drveće, fluidni elementi prirode, umetnikovo delovanje, delovanje prirode stapaju se u potpuno jedinstvo – formu i sadržaj iz kojeg nastaje umetničko delo“, sam Penone objasniće svoj umetnički rad u kojem se bavi fenomenima vremena i energije, analizira vreme u odnosu na čoveka i prirodu koja ga okružuje, kao i razmenu energije koja se dešava među njima.

Govoreći o procesu stvaranja zapisaće:

„Osećam kako šuma diše.

Čujem spor, neumoljiv rast šume.

Usklađujem svoje disanje s disanjem zelenog sveta oko sebe.

Osećam strujanje stabla oko svoje ruke naslonjene na deblo…“

…

„Ruka zariva u deblo koje je zbog brzog rasta i plastičnosti materije idealan tekući element za oblikovanje“.

(Đuzepe Penone)

Ričard Long (Richard Long), Circle, instalacija

Britanski vajar Ričard Long (1945), poznat po svojim lend art radovima, proširio je ideju bavljenja skulpturom na performans i konceptualnu umetnost. Svoje bavljenje skulpturom temelji na dugotrajnom hodanju koje je poduzimao najčešće po udaljenim predelima Azije, Afrike, Australije, gde je prelazio veoma duge razdaljine.

Skulptura u njegovom radu nastaje kao dokument izvedene akcije-performansa ili in situ susret sa prirodnim okruženjem i materijalima. Skulptoralne forme, najčešće kruga i linije, koje oblikuje od kamena, zemlje i drugih prirodnih materijala tokom akcija hodanja, ne predstavljaju samo pojedinačne izvedene radove, već usled dugogodišnjeg ponavljanja i variranja identičnih skulptoralnih formi u različitom vremenu i prostoru, dokumentuju i umetnički rad koji se otelotvoruje u pocesu stvaranja, a ne u samom fizičkom delu.