Art Box portal //

Živeo poštanski rog! (Leve posthornet!) norveške književnice Vigdis Jurt (Vigdis Hjorth), roman o odgovornosti pojedinca i mogućnosti da se iz pasivnosti pokrene ka društvenom delovanju, prvi put je objavljen u Norveškoj 2012. godine. Na srpskom jeziku, u prevodu Radoša Kosovića, i uz podršku norveške organizacije NORLA, objavila ga je izdavačka kuća Štrik. Ako ste i pomislili da vas ne interesuje roman koji se bavi poštom, setimo se da su pošta i književnost na izvestan način povezane: obe prenose glas od jednog čoveka do drugog a Živeo poštanski rog! mnogo je više od romana koji je u vezi sa poštom, on je sjajan komentar o otuđenju u savremenom društvu i potrebi za autentičnom komunikacijom.

Vigdis Jurt ovaj tekst piše jednostavnim, preciznim jezikom i stilom, balansirajući između introspekcije i humora. Glavna junakinja Elinor, 35-godišnja publicistkinja, konsultantkinja za medije i odnose s javnošću, živi u Oslu, i ravnodušna je prema svom poslu i svom partneru. Njena svakodnevica naučena je na korporativni cinizam, proračunatost i unutrašnju prazninu koja živi u njenoj rutini. Međutim, iznenadni nestanak i samoubistvo njenog starijeg kolege pokreće promene. Elinor nerado preuzima njegov projekat koji na prvi pogled deluje suvo i birokratsko – zastupa sindikat norveških poštanskih radnika koji se priprema za bitku protiv direktive Evropske unije usmerene na deregulaciju i privatizaciju poštanskih usluga.

Kada Elinor dobije zadatak da se uključi u kampanju norveškog sindikata poštanskih radnika Postkom, koji se protivi promenama koje bi mogle da ugroze radna mesta, uslove rada i pouzdanost poštanske službe, posebno u udaljenim delovima Norveške, u početku ne veruje u ono što radi. Navikla je na birokratske formulacije, gotove obrasce i način komunikacije. Međutim, kroz razgovore sa poštanskim radnicima počinje da shvata da iza apstraktnih političkih i ekonomskih pojmova postoje konkretni ljudi i njihove svakodnevne potrebe.

Posebno je važan susret sa poštarom Rudolfom Karena Hansenom, koji radi u veoma udaljenom području severno od Arktičkog kruga. On opslužuje oko 1.500 domaćinstava i priča o svom poslu ne samo kao o dostavljanju pošte već kao o održavanju veze među ljudima. Hansen govori o tome da mrtva pisma treba ponovo pretvoriti u živa. Za njega su ljudi važniji od sistema, a poštanski radnici moraju imati dovoljno vremena, dobre uslove rada i sigurnost da bi mogli kvalitetno da obavljaju svoj posao.

Jedna od ključnih epizoda odnosi se na „mrtvo pismo“ koje ne može da bude dostavljeno jer je greškom adresirano na muškarca po imenu Helge Brun, iako je zapravo namenjeno ženi istog imena i prezimena. Ispostavlja se da je ona nekada bila nastavnica u letnjoj školi i da je učenicima zadala temu: „Zašto sam nesrećan?“ koja je među roditeljima te dece izazvala uznemirenje i negodovanje Međutim, to pismo joj upravo šalje jedan od bivših učenika zahvaljujući joj se jer mu je baš taj zadatak promenio život. Tako „mrtvo pismo“ postaje simbol nečega mnogo većeg.

Tako se menja i Elinor. Počinje da postavlja pitanja koja se tiču i nje same: za šta je spremna da se bori, kako može da doprinese društvu i šta zapravo znači biti odgovoran prema drugima? Umesto da se drži za floskule,  počinje da govori sopstvenim glasom i zauzima stranu poštanskih radnika.

Jurt pokazuje kako se velike teme kao što su: kapital, tržište, rad, evropske direktive, sindikati, privatizacija, prelamaju kroz naizgled obične stvari: da li će neko imati posao, da li će pošta stići do udaljenog domaćinstva, da li će radnik imati dovoljno vremena da obavi svoj posao i da li će ljudi ostati povezani. Zato je jedna od važnih ideja romana da politika nije nešto odvojeno od svakodnevnog života. Zbog toga se Elinorino političko „buđenje“ ne događa kroz neku veliku ideološku transformaciju, već kroz susret sa konkretnim ljudima.

Važan istorijski kontekst romana jeste teroristički napad u Norveškoj 22. jula 2011. godine, kada je Anders Brejvik ubio 77 ljudi, uključujući 69 učesnika omladinskog kampa Radničke partije na ostrvu Utoja. Roman je objavljen  neposredno nakon tih događaja, pa se političko osvešćivanje protagonistkinje u delu književne kritike čita i u svetlu norveškog suočavanja sa rasizmom i političkim nasiljem.

Time se otvara i šire pitanje: šta pojedinac radi kada shvati kakvo je društvo u kojem živi i da pasivnost takođe ima posledice? A u vezi je sa Kjerkegorovom idejom „pojedinca“ koji mora sam da donese odluku i preuzme odgovornost.

Elinor nije kao heroina koja se zalaže za velike političke ideje. Njena promena je drugačija: ona počinje da obraća pažnju na svoju okolinu, da sluša druge, napušta profesionalne klišee i odlučuje da nešto zaista uradi.

U tom smislu, poštanski rog iz naslova postaje metafora za poziv — znak koji prekida tišinu i zahteva reakciju i odgovor.

Kroz priču o pošti Hjorth zapravo govori o demokratiji i društvenoj odgovornosti. Roman suprotstavlja: ljude i robu, rad i profit, komunikaciju i tržišnu efikasnost, pojedinca i sistem, stvarno iskustvo i gotove narative, aktivno učešće i apatiju.

Suština romana nije u tome da pojedinac može sam da promeni svet, već da se društvena promena ne može dogoditi bez pojedinca koji prestaje da bude puki posmatrač.

Kroz susrete sa sindikalnim radnicima, ljudima čiji je rad duboko ukorenjen u život zajednice, Elinor ogoljuje paradoks savremenog trenutka u kojem imamo više kanala komunikacije nego ikada pre, a znatno manje istinskog razumevanja i bliskosti.

Roman pokazuje kako nas angažovanje za naizgled izgubljene i marginalizovane ciljeve može vratiti sopstvenim osećanjima i pripadnosti kolektivu. Živeo poštanski rog! potvrđuje da savremena norveška književnost, iako je reč o književnosti koja se razvija u jednom, u odnosu na mnoge zemlje, viskorazvijenom demokratskom sistemu, u stanju da preispituje pukotine tog sistema i suprotstavi se ravnodušnosti, otvarajućo preko potreban prostor za preispitivanje kulture življenja i međuljudske solidarnosti.

Vigdis Jurt je rođena 1959. godine u Oslu i danas važi za jednu od najuticajnijih, najplodnijih i najnagrađivanijih autorki savremene norveške književnosti. Studirala je filozofiju, političke nauke i istoriju ideja, a u svom opusu koji broji preko dvadeset romana  istražuje složene porodične dinamike, lične slobode i granice između fikcije i stvarnosti. Njen književni rad nagrađen je brojnim priznanjima, među kojima se izdvaja trostruka Norveška nagrada kritike (Kritikerprisen), kao i nominacije za prestižne međunarodne nagrade poput National Book Award i International Booker Prize.

Širu međunarodnu pažnju privukla je romanom Arv og miljø (2016), na engleskom objavljenim pod naslovom Will and Testament. Roman, zasnovan na porodičnom sukobu oko nasleđa, postepeno otvara mnogo dublju i bolniju priču o porodičnim odnosima, sećanju, seksualnom nasilju u prošlosti. Njegovo objavljivanje izazvalo je veliku raspravu u Norveškoj, posebno zbog pitanja odnosa između književne fikcije i stvarnih porodičnih iskustava. Testament je dodatno učvrstio Jurt kao autorku koja književnost koristi za istraživanje neprijatnih, često potisnutih tema i granica između ličnog iskustva, sećanja i fikcije.